Kada stavi rešetke na picu i ne da ti da umočiš.

Људи иза торента. Одржаваоци брода модерног пиратства. Скривени хероји даунлоуда. Они који не стопирају фајл после 100% и завале се у фотељу уз Бетлфилд или крековану верзију Фотошопа, већ га вредно држе наредних неколико дана на аплоуду, иако им је нет слабији од садржаја алкохола у Мераку, и модем старији и прашњавији од Мерлинове браде.
Неки би их означили као луде и ставили их у карантин са музичким плејером на којем је само песма Зомби од Кренбериса, и ангажовали стручњаке да им говоре како ће све бити у реду. Али, сидера је толико мало да се могу пребројати на прсте једне руке чернобиљског новорођенчета. Имају своја веровања и начин размишљања који се коси са размишљањем личера. И нису нимало наивни, кол'ко би се могло помислити.
Има их разних. Од далеких предела источне Русије, где је интернет конекција луксуз, а једине торентоване песме одишу вотком и руским нагласком, преко југо-западне Европе, чији адолесценти терају и по неколико сати торентовања дневно, са конекцијом која има више нула од сложеног бинарног броја, па до обала САД, и ванземаљских машина које се крију у четири зида двоспратнице, са хоумпејџом подешеним на 4цхан.орг, и складиштем од 80% порњаве, и 20% торента те исте порњаве. И сви се чују преко Скајпа.

Блажена карактеристика изабраних појединаца. Да би опстао целу ноћ без бацања у хоризонталу, макар и на млаких 30 минута, а да ујутру не изгледаш као ванбрачно дете Франческе Скјавоне и Љутка из ''Снежане и седам патуљака'', захтева више труда него нека хај графикс-сецкања без-онлајн пуцачина РАМ меморије, и више снаге од оне произведене у турбинама Ђердапа.
Кљукање намирницама нашприцаним глукозом је буквално предуслов целе ситуације. Ако немаш шећера, иди жали се на други шалтер, јер ће очи да ти раде склекове целу ноћ, док не будеш личио на азијску ток-шоу водитељку. Узимајући у обзир тренутно економско стање у држави, два Сникерса,Јафа и Смоки би требало то да покрију, и да оставе места да похараш фрижидер к'о Хуни источну Европу.
Уколико је жртвовање дана за ноћ одрађено ради академског унапређивања, мало је рећи да ће казаљка да иде спорије од даунлоуда фајла на уторренту са мало сидера и личера, и садржај литературе ће бити директно пропорционалан жељи за топлим јастуком. Како се гази дубље и дубље у мрачило, осећај изнемоглости и решености са судбином расте као Супер Марио кад покупи ону малу ЛСД печурку, и почне да скаче по корњачама техником трокорака.
Моторичке фунцкије каскају за мозгом, правећи од тебе зомбија природних наука, са погледом провиднијим од пластичних штикли порнићарке на омоту филма код локалног дилера.

Кратак одговор на питање: ''Како је било синоћ са оном?'', алудирајући да скаче по направи к'о женски џокеј на коњу.

Сушта супротност особе која размишља изван кутије. Четвртина осмине једне функционалне јединке. Остатак на тањиру човечанства. Некреативна, монотона, бледа сенка од човека. Прост чинилац. Кварк у маси једињења.
Психички и ментално ограничена на четири парчета картона залепљена заједно, оваква особа је на нивоу глупости еквивалетном левелу хероја угроженог дивљег нолајфера у Ворлд ов Ворцрафту. Извајан од лењости и свеопштег бола у било ком пределу тела за неку ситуацију, са прстохватом брзе интернет конекције, природно окружење му чине замагљени собичак са спуштеним ролетнама док год сунце обасјава његов прозор, пар слушалица које му је пазарио ћалац за вероватно више кинте него што ће он икада зарадити, и парче папира на којем је први и једини пут икада направио нешто иоле креативно: нацртао је рч, а сви су мислили да је то сунце.
Иако користи само покрајак собе у којем је кевина стара,али поуздана Пентиум тројка на четворку, довољно јака да покрене два програма и Гугл Хроум, без пада система, са кулером гласнијим од индустријског филтера, и хард диском пуним .јпг и .зип фолдерима(ћале воли да скида зиповану порњаву, да уштеди човек), њему не смета да запали једну испред монитора који светли к'о декорација на кући за Божић.
Идеал му је да што дуже може одложи основне физиолошке потребе, и искомбинује то са што већим временским размаком између два љуштења оклопника. Једини притисак који је икада неко извршио на њега био је када га је нека дебела, џангризава баба згазила у јавном превозу, и сјебала му малић и домалић. Академски, зна да изговори ту реч и није сигуран, али сумња да негде у соби има књигу која у наслову има реч ''академски''. Или беше ''македонија''. Није баш најбољи са памћењем, немојте му замерити.

Став у животу арогантног математичара.

Grupa ljudi koja ponosno nosi plodove dobre žetve kući, svojim porodicama.

Napustiti mesto dešavanja radnje. Oguglati konverzaciju k'o promiskuitetna osoba rinfuz odnos. Postati neranjiv i nezainteresovan prema okolnim dešavanjima.

Ispasti iz monotone kolotečine svakodnevnice. Prekinuti neodoljivu cikličnost dosadnog života. Cimnuti se iz sna, nazad u realnost. Skočiti sa voza koji ide u jednom pravcu, ka propasti. Pocepati sigurnosni omot običnog života, i napraviti korak ka nečemu nepoznatom.

Inspiraciono-motivaciona izjava zaplašena sveže obranom nadom iz bašte težnje. Mlađi brat izreke: ''Nada zadnja umire''. Skup reči koje izgovaraču podaruju određeni balans sreće i strepnje, sa daškom optimizma.
''Tu je uvek sutra''. Tako kažu. Ako to propadne, prekosutra bleji sa vopsom i pričama o nekom sledećem vikendu kada se ''dešavaju stvari''. To se čeka. Ti posebni dani. Kada se sve poklopi i anuliraju se muke spoljašnjeg sveta sa endorfinom unutrašnjeg sistema, ostavljajući vas u zen položaju, sa glupim smeškom na faci, i odgovorom: ''Srećan sam čisto onako''.
Poklopile se planete, i sede Venera na glavu Jupiteru. Iskulirala, tako kaže. Smorila je ova predviđanja nebeska i astronomska. Kaže, sve je to počelo još prvi put kada je čovek postao nezadovoljan sadašnjom situacijom, ali je bio previše lenj da bi nešto uradio. I onda je izmislio tu rečenicu. Nekakav način odbrane od spoljašnjih uticaja, i kvarenja subjektivne slike. Pokrije se ćebetom providnih obećanja, ušuška se, i ne menja ništa.

Način na koji se pita za odlaganje kontrolnog i način na koji se izlazi nakon upisivanja.

Egoistični izaslanik.

Sarkastično-ironična reakcija čoveka koji ''zna znanje'' na skvičanje zelenog i nezrelog početnika.
Odraz ponosa napumpanog znanca kome su muda previše do grla da prihvati da nume da se snađe.
Prirodni refleks pri bilo kakvom prigovoru od strane drugara kada se radi nešto oko kuće. Ili bilo šta do čega drže i malo ponosa.

Sinonim za manje voljeno dete od strane majke. Znači ono drugo više voli. I ono je zlato.

Uragan u urbanom naselju.

Skupili su se kao pet Moćnih Rendžera. Različiti karakteri, u svima gori želja za uspehom. Provode dane i noći u podrumu roditelja jednog od članova, i troše olovku i papir k'o Amerika naftu. Posle mučnih godinu dana, uspeva im. Trenutak je došao. Njihov album je debitovao na 7. mestu na listi, i popeo se na 1. mesto za 4 dana. Njihovih 5 minuta.

Vrte se na lokalnom radiju iz sata u sat, na svim top listama. Daju intervjue k'o faks mašina ispite, srču red-bulove i slažu osmehe na frekvenciji svake moguće TV stanice. Fanove pridobijaju brzinom svetlosti, pa na treći. A i oni manje snalažljivi se ne libe da ispljuju kintu za njihov najnoviji vrldvajd super singl, da imaju o čemu da pričaju sutradan na ''socijalnim'' mrežama. Sve ide u njihovu korist, pare nagrću k'o fanovi Hari Potera na potpisivanje nove knjige, problemi su manji od ožiljka posle skupe plastične operacije, i živi se do sutra. I tako perpetual.

I onda, prc!

Bude se jednog jutra svi zajedno u hotelskoj sobi. Novčanici prazni, kartice izmaksirane, svi tetovirani. Pale TV, i ne mogu da se načude čuda: Njihov znoj i krv je zamenila neka nova tralala-šalala pesmica uz koju ne možeš da odoliš, a da ne zviždućeš i tapkaš stopalom o parket.

Depresija. Stanje raspada sistema. I pretnja od totalnog gašenja.
Šta ćeš, gde ćeš, ulazi u limuzinu. Menadžer na spid dajlu, šta se dešava. Panika. Ništa, ajde u studio, da se okušamo ponovo. I ponovo. I ponovo.
Ništa. Ič. Mašta je isplovila zajedno sa onim jutarnjim ritualom iznad wc šolje, i kreativnost je izvršila samoubistvo kad je videla s kim se druži.

Bend počinje da se raspada. Vraćanje u svakodnevnicu je nikad gotov proces. Pojedinačni problemi polako isplivavaju slobodnim stilom. Moral opada, a sa njim i njihov ranking na čartovima širom sveta. To nije ono što su hteli. Svako vuče na svoju stranu. I živi se za sutra.

Totalna nesloga. Turneje neće biti. Oprema skuplja prašinu u studiju na vrhu zgrade u centru grada, i zgužvani papiri sa lirikama dopunjavaju dekor stana glavnog pevača. Bend je istorija. Menadžer traži nov posao, i šljaka kao dostavljač pljeskavica u rodnom gradu.

I njihova pesma se ponovo vrti na radiju, u čast benda koji je tako kratko trajao i dosegao zvezde.

Zajedljiv subjektivni komentar na trenutno stanje situacije i neravnopravan položaj učesnika iste. Ponovno uspostavljanje statusa kvo. Vraćanje na nulu. Rikverc.

Lik koji sam mota i vari buksne.

Prst koji se stavlja ispod nosa u slučaju iznenadnog nadražaja.

Reči kojima se udara temelj i podloga i pravi se četvorospratnica neizvesne budućnosti. Svako dete kome su uopšteno podareni prsti i koje je bilo u stanju da razlikuje onu visoku ''ting!'' od niske ''dng!'' note, sa iole malo smisla za okruženje, na muzičkom stalno crtajući violinski ključ pravilno, bilo je krunisano novim modernim umetnikom koji će naterati i Sajmona iz britanskog ''Idola'' da mu namigne i potapše ga po leđima i omađijati Ljutka iz ''Snežane i sedam patuljaka'' da skakuće bezbrižno uz njegove kompozicije. U kasnijim godinama možda i osmisli svoj sopstveni muzički pravac, dok bude bacao peglu sa tri drugara ispred Doma Društvenih.
Bilo da je u pitanju svetski prvak u simultanom sviranju iscepanih papirića takozvanim ''pffft'' stilom, koji uveče u svojoj sobi aktivno persira svojoj svesci sa notama i pije energetska pića sa usnom harmonikom, ili malo dete koje izbacuje pesak sa lopaticom i kanticom prisećajući se u glavi početka saundtreka Simpsonovih, ekstatičnost pri krunisanju ovakvih vunderkindova je na visokom nivou.
Kako od sredine, kako od porodice, ovakve četvorotaktne individue dobijaju dnevnu dozu najčešće naivne i bezopasne podrške koja ume da proteče krvotokom, i stimuliše ih na slobodno stvaranje pod dejstvom mašte. Ali, ako u jednačinu ubacimo preambiciozne roditelje sa neostvarenim mladalačim snovima o sviranju solaže na krovu solitera u dvanaest popodne na radni utorak, ili o otmenom pipkanju vrhovima jagodica crno-bele tipke klavira ispijajući brendi na dvoru princa Edvarda, pomešanu sa konstantnim zadirkivanjima vršnjaka i pitanjima: ''Jesi ti siguran da nisi gej?'', dobijeni rezultat može biti gori i neprijatniji od prdeža tokom jednominutnog odavanja počasti žrtvi koja je umrla od gušenja toksičnim gasovima.
Svaki pokušaj održavanja i napredovanja u učmaloj sredini je nemoguć. Zato se ovakve osobe sele, kao ptice kada odu u toplije predele. Tamo se osećaju sigurnije i lepše im je zato što po prvi put u životu mogu da kažu koji instrument sviraju i da pritom ne gledaju u cipele, očekivajući neko podjebavačko pitanje ili sarkastičan osmeh. Ali, samo oni retki uspeju da uopšte i progmize dotle. Ostali samoproklamovani Betoveni i Mocarti se utope u idilu života, ubeđujući sebe da se ne bi snašli u muzičkim vodama.