Osvećeno ime Đinđića posle atentata.
-Voleo sam Zorana i Zoranovu energiju. Zoran je pokazivao kuda treba da ide Srbija.
Rečnik / autori
KŠ
Klavir štimer
na Vukajliji od oktobar 2010.viđen 24. jun 2012.
33 definicije2 odabrane1.052 poena
Teško je odrediti ovakav pojam jer je determinisan kapitalizmom i potrošačkim društvom, a upravo je on sam negacija takvog društva. Onaj mali luft, greška u sistemu, apsorbovana nepravilnost, ventil. Život u ovom veku, čoveku na leđa stavlja nepodnošljiv teret, slobodu u okovima.
Prikaza slobode je najopasnija od svih prikaza i iluzija, ali se tu ne radi o sposobnosti da se jednostavno skine ta skrama s očiju, ne, jer je ta skrama deo čovekovog bića, ona ima svoju ulogu i jeste kao pupčanom vrpcom uzročno povezana sa obrascima ponašanja, moralnošću.
Cilj je očigledan. Novac. Taj cilj ne zavisi od partikularnog interesa, želje. On je tako društveno determinisan i postavljen. Nije ni ključ u prostoj pohlepi, već u pribavljanju mogućnosti i moći, takmičenju i pobedi u njemu.
Imovina čoveka je poput termometra. Može biti iznad nule, na nuli, situacija kad se ne poseduje ništa i ispod nule. Lako je zamisliti situaciju kada čovek nešto poseduje, kada ima neku stvar, nerelevantno koje prirode. Isto tako je poznato šta znači nemati ništa, odnosno biti na nuli. Ali problem nastaje kada se imovina nalazi ispod nule, u minusu. To se zamišlja i nije realno.
Zapravo pasiva je onaj trenutak kad imovina zakorači iz sveta realnosti u svet moralnosti i društvenih normi.
Postoji analogija između situacije sa imovinom ispod nule, pasivom i pozitivne nule. Obe realno žive u svetu moralnosti i društvenih konvencija, ali se napajaju sa dva potpuno ista simetrična izvora, sa dve potpuno različite energije ipak.
Jedna drugoj daju pravo na život, pasiva je vezena za dug i sve što on znači, pozitivna nula za osećaj da si čovek i da si slobodan.
Veltšmerc koji osećam razdire mi grudi. Na trenutak. Dođe ponekad nepozvan, a onda moram da pržim jaja na oko. Jebi ga, nema se vremena. Na kraju ko jebe gladnu decu Afrike i činjenicu da sinovi i udovice idioti raspolažu bogatsvom celog čovečanstva. Zapravo, oni ga samo koriste, raspolaganje je za njih težak mentalni posao koji generiše mnoga radna mesta za školovane budale. Dok deca svud po svetu umiru od boleštija za koje ne postoje lekovi jer bi bili previše jeftini i farmaceutske kompanije u tome ne vide profit na duže staze. Lakše je prodavati skupe lekove bogatijima ili ljudima koji žive u stabilnijim zemljama, a opet i sa tim lekovim koji samo ublažavaju posledice bolesti ishod često bude isti. Ako ne verujete pitajte Džobsa. I onako nas ima mnogo, a globalni rat je prevaziđen.
Na trenutak vas možda i zaboli čeoni režanj dok gledate ljude koji nisu imali priliku da se obrazuju, kako rade teške poslove za male novce, dok se neko bahanališe po Monte Karlu i ima 120 automobila u garaži. Ne dozvolite da vas uhvati letargija argumenta ono što je oduvek, opravdano je i svakome po zasluzi, radi pa zaradi. Probajte da se isčašite iz ovog društva i vremena, da sagledate stvari nekim drugim očima, objektivnijim, ne subjektivnošću autoriteta, već vašim rođenim očima, ali onim sitnijim ispražnjenim od iskustvene sadržine postmodernizma. Pogledajte dve slike, ne morate daleko da odlutate, pogledajte Paris Hilton sa blagom retardacijom izazvanom okolinom i okolnostima u kojim živi, vidite da li se njeno kučence kupa u čokoladi i pronađite malo dete koje nema ni vodu za piće. Kaligulini konji su opet u modi, a ove dve scene su slika našeg doba. Dobro i ajfon sa crnim florom. Njega nemojte gubiti iz vida, a možda te dve slike upravo gledate na njemu, boli vas tuki da zamišljate. Onda zapitajte sebe da li je to dobro. Postavite etiku na noge detinje i neka vas zaboli.
Dece budućnosti će se najviše smejati nacionalizmu, ako ih isti predhono ne ubije. Ako se dublje promisli koliko je isti besmislen shvatićete da je ovaj svet samo dvogodišnje dete srednjeg veka kojeg roditelji ozbiljno zapostavljaju i kojem neće biti stvoreni adekvatni uslovi za pravilan razvoj. Potencijalni delikvent sa neverovatnim još potecijalnijim genijem, koji će na kraju dovesti do super zločina. A možda i neće, možda roditelji prestanu da budu rasipnici, da se iglaju dok im se dete igra, možda ćale prestane da banči po kafanama, možda majka prestane da se kurva, možda nađu i posao, možda se i opamete. Možda.
Meni su jaja na oko odlično ispala. Reš pečena.
Možda je glupo ljude deliti na one koji slušaju ovu ili onu muziku i tako nekakve generalizacije, ali mislim da je ova podela na ljude koji znaju da instalirau vindovs i one koje ne znaju od suštinskog značaja. Naime, možda je ta glupa instalacija na prvi pogled laka i beznačajna, ali 90 procenata našeg domorodačkog stanovništva zazire od iste i to sa razlogom. Ne radi se tu o glupom poznavanju kompjuterskih nauka.
Ako uzmemo da je Bil kriv za to što je instalacija ikspea postala učestala potreba prosečnog korisnika, znaće se da prosečni, mladi urbani Srbin mora bar jednom godišnje, u najboljem slučaju, da prođe ovim putem pakla i stradanja. I šta on tada radi... Zove svog prijatelja koga poznaje samo kad mu je potreban i kršeći kantov kategorički imperativ, da se tako duhovito izrazim, koristi čoveka kao sredsvo, a ne kao cilj, kako bog i razum zapovedaju. Dobrodušni "prijatelj" dođe, za dva sata završi posao, vindovs je tu, i poker na fejzbuku može opet da se igra. Oni zaludni i nesnalažljivi pak spremni su da puknu i do 1000 dindži, a i više kako bi im propali student elektro-tehnike došao na kuću i pokupio kajmak, što bi narod rekao nit' orao nit' kopao. Tako se to nastavlja u nedogled sve dok se opet ne pojavi plavi ekran smrti ili dok kompjuter silovan pornjavom sa sajtova sumnjivog renomea ne počne da plače. Možda na prvu loptu deluje banalnom činjenica nepoznavanja ove tajnstvene tehnike koje znaju samo gikovi i iluminati, ali ona o tim ljudima govori najviše. Šta to zapravo, pitate se?
Pa, spremni su da sto puta posmatraju instalaciju ili bilo šta drugo u životu i da nikada ne postave pitanje. A, kad ne postaviš pitanje, kad si nezainteresovan onda ti džabe što dišeš i što ti srce pumpa. To je čista mehanika. Briga te bre kako radi jugov motor kad ga ovezeš kod mehaničara i on ga sredi, zabole te kako da očistiš unutrašnjost kućišta, šište ti jajca kako se pravi penicilin i kad su izumreli dinosaurusi i od čega, zašto su evropljani zarazili domoroce a ne domoroci evropljane, koji je drugi amandman američkog ustava, ko je predsednik države i čije je stanke član. Realno, boli te racku. Sipaj koka-kolu, naruči picu, pusti farmu i pozovi prijatelja. Uživaj. Jednog dana on neće doći, a ti sedi i igraj farmu na fejbzbuku.
Možda su tu prioriteti u saznavanju oni koji determinišu nepoznavanje ove tehnike, ali kad budete došli u situaciju da vas nešto možda zainteresuje ili začudi ali da ne uložite nikakav napor kako biste stekli novo saznanje, znajte tog trenutka da vam ogranske funkcije služe samo za sistem gojenja dupeta na račun mozga. Kada je ribolovac naučio siromaha da peca napravio je katastrofanu grešku. Propustio je divnu poslovnu priliku.
Pravo koje je utemeljeno u samoj covekovoj licnosti. Jednom je receno da su svi rodjeni jednaki. Da zive jednaki u pravima. Ali presli su se. Ljudi nisu jednaki niti ce ikada biti. Jedna gnusna laz je jednakost. Stvorena je i izrecena od strane onih koji su malo jednakiji od ostalih. Covek je samosvesna zivotinja. Covek ne moze pobeci od svoje prirode. A zakon prirode je da jaci opstaju. Da veci jedu manje. To je deo covekove zivotinjske senke. Ali samosvest kao takva je potisnula zivotinjsko. Ona mu je napravila problem. Zabranila je jacima da nadvladaju slabije. Civilizovala ga. Osakatila zivotinju. Moralizovala coveka. Moral ga je naterao da uvazi interes slabijeg, savest mu je visila nad glavom. Ali to nikada covek zaista nije bio spreman da prihvati. Njemu je urodjeno da pokori slabijeg jer je po prirodi samosvest bila samo nadgradnja instiktu. Ipak, ona je bila i iluzija u koju je on poverovao olako. Dozvolila mu je da izgradi savest i nacinila od njega roba potcinjenog nekim unutrasnjim pravilima koje je sam izgradio i koje je nazvao moral. Inhipitorna uloga samosvesti je odigrala svoj deo, ali nije ostvarila svoj cilj, nije pojacala zivotinju vec ju je ukrotila i nahranila lazima. Izgradila pravila koja se menjaju i vaze samo za onog koji ih odredjuje ali koji ih i sam stvara. Moralni zakon je vazi samo za jednoga i razlikovao se od osobe do osobe. Takvo stanje je bilo i cilj dara samosvesti, ali se izopacilo sa nastankom prava. Tog kobnog trenutka jaci su svoj moral nametnuli slabijem i nazvali ga pravom. Ljudskim pravom. Pravom jaceg.
Objasnjava svakodobne ljudske odnose i sujete. Afirmise interes jaceg. Kaze se da sila ni Boga ne moli. Ona kvarna i odvratna, trula ljudska volja. Sila tu nista nije kriva. Ona je samo sredstvo. Ona nema Boga, ne voli ni jedan narod. Mozda sila Boga i ne moli. Ona mu se i ne treba moliti, jer je od Boga data coveku. Postoje izgleda ljudi koji Boga ne mole. Oni koji koji se licemerno skrivaju iza sile kojom raspolazu. Postoje ljudi koji vole samo moc. Kojima je sila cilj. Koji su zaboravili Boga. Koje je strah da pogledaju u sebe. Gospodari ljudskih sudbina veruju da su postali. Veruju da su jaci od morala, ne poznaju savest. Zaboravili su cak i da su ljudi, a to ce ih ubiti. Kada budu jednom sklopili ruke, kada jednom kad sila istruli, kada jednom istrule njihove duse, kada tada pogledaju u te sklopljene krvave ruke, zamolice. Jauknuce tako jako za oprost da ih Bog nece ni cuti. Jer ih ne vidi. Jer nemaju duse.
Iracionalno verovanje u bolji dan.
Ziveo je, a bio sve vise mrtav. Nikada mu nije bilo dobro. Verovao je u novu zoru i novo sunce. Ono sunce ciji su zraci topliji. Ali to sunce nikada nije ni postojalo na horizontu zivota. Zeljno ga je cekao svakog jutra. Mislio je da ce doneti nesto novo i lepse. Miran i strpljiv, sjajnih ociju je gledao u zrcalo srece, postovao ga i divio mu se. Sanjao ga. Posle jutra nosio ga je u ocima. U srcu. Ali nikada nije video to novo i lepse, to veselo i sjajnije sunce. Ljudi su mu bili tada nova nada. Noci su bile predvorije zore. Voda mu je bila sladja, sneg je bio topliji a dani duzi. Tada je verovao silno. Nepokolebljiv je stajao u senci prolaznosti. Hrabro je gledao u nebo, jurisao ka nepoznatom. A sunce je bilo isto. Podla lepotica. Zauvek mlada. Zraci koji su se prelamali iza nebeske linije, nezno su urezivali brazde po njegovom licu. To mlado, podlo sunce upijalo je zivot. Mrzeo ga je. Resio je da ga ne ceka. Prognao ga i prezreo. Jutro je tada ostalo samo i nemo. San o boljem je sada nosio u ocima starca. Sunce mu vise nije bilo potrebno. Nasao je novo zadovoljstvo. Gledao je kako nestaje, kako se gasi i prvi put bio srecan. Naucio je da mrzi. Vise nije sanjao. Bilo mu je bolje.
Smeteno sam krenuo ka vratima i hodao tiho. Korak po korak. San po san. Gledao sam ka cilju a on se udaljavao. Prokleta fatamorgana. Voda. Voda mi je u mislima. Ne, misli su mi vodene. Dobro. Možda i stignem do tog raja. Ali šta je za mene raj? Neka masivna tečnost u zaboravljenom uglu glupavog univerzuma. Nastavljam da hodam, ali nema otisaka. Da li uopšte hodam? Samo taj prognani pesak. Lep je. Mekan i svilenkast. Ali nemam vremena. Suva su mi usta. Kako bi samo jedan kap vode na tim usanama pao. Rastopio bi ih. Sasušio još više. Ko zna? Ne znam ni sam zašto koračam kad nikada neću ni stići. To je samo fatamorgana. Nije ona cilj. Iluzija. Kako je lep ovaj pesak. Lepši je on od vode, ali šta mi to vredi kad sam rođen u ovom bogohulnom obličiju. Zahvalan sam samo što mogu da vidim. Svako ovo zrnce što nestaje pod nogama je ukusnije od svake proklete kapi tog raja. Na kolenima sam. Raj je tu. Par metara od mene, opustio se i zalegao kao da je vekovima radio, pa odmara umoran i uživa. Znam nikada neću stići. Ali kako je samo čarobna ta slika. Sagrađena od snenih koraka života. Budan sam, a sanjam. Mora da je zato takva. Vodnjikava. Ova zrnca su mi sve mekša. Posteljina za moju dušu. Ležim. Na usnama su sva ta zrnca ukusnija od kapi vode. Vetar me je pokrio. Zaspao sam. Ona je samo iluzija. Korak je cilj.
Kad ciganin opsuje sam sebi majku cigansku.
Satkana od snova, dolazila je i nestajala kroz vekove poput vetra lutalice. Znala svoju sudbinu. Dete se radovalo kad je čuje i sanjalo o dalekim zemljama gde dobro pobeđuje i gde postoje ale i vile, veštice i čarobnjaci, vukodlaci i aveti. Gde princ odvodi lepoticu i žive srečno do kraja života. Slušalo o slavnim vremenima, o velikim bitkama, gledalo ih shvaku noć po nebu i jurilo za njima da ih dosegne. Pitalo se kako se to skida zvezda sa neba i kako je taj veliki kralj stavlja na prst. Jeste ona mala, odavde, ali tamo, tamo mora da je sigurno velika i sjajnija nego ovde. Mora da je taj kralj što je nosio na prstu zvezdu veliki čarobnjak. Nema to u priči ali mora da je tako. Pokušavalo da razume nemušti jezik što zmija govori. Kako, kako da razumem životinje. Imaju toliko toga da ispričaju. Možda još neke lepše priče. Zašto se nisu sagli i pokupili zlato? Al' opet bi se kajali. Kako je taman taj vilajet kad je zlatnicima prekriven? Zar oni ne sijaju u noći? Dinosaurusi su živeli pre 65000000 godina. Čoveče, koliko je to života. Pa kako oni znaju da su oni postojali kad je to bilo tako davno? Mora da su ti naučnici neki mnogo mudri ljudi čim to znaju. Da, znaju oni sve. Znaju i kako se skida zvezda sa neba, i kako se uči nemušti jezik, znaju i kako tamni vilajet nije blistao od zlatnika, ma znaju sve! Dete je poraslo i postalo čovek. Barem to tako zovu ostali ljudi. Priča je dolazila i nestajala kroz vekove, satkana od snova poput vetra lutalice.
Dar Bogova čoveku da razume stvarnost. San je senka razuma.
Mislima daleko od sveta, stojim na zemlji i osećam pustinju. Koračam tiho, naoružan sa dva kolta, opasanih, pobesnelih, što spavaju na bokovima. Moj protivnik me gleda prodorno, ali ja u njegovom pogledu ne osećam moć, već strah. Suvi vetar diže prašinu ka nebu i zaklanja užeglo sunce koje kao da sedi na par metara od tla. Kako da razumem? Ko je uopšte ovaj čovek naspram mene? Zašto nosi crno dete u rukama? Kradem vreme, sporo mislim dok časovnik odzvanja i udara u raspalo srce. Skoro će dvanaest. Deset minuta. No, to je ono što sam ceo život sanjao. Ali kako da pucam u to crno dete? Hladan čelik mi steže butine, od sunca mi izbija znoj na licu. Nema ovde života. Ovo je samo pustinja i san. On me uporno proždire pogledom, a dete gleda ka nebu mirno kao da je veče. Već vidim znoj na njegovom licu. Nije ni njemu lako. Zna da je sve ovo neminovno. Sunce, taj suvi vetar, to dete i par hladnih oružija koja mirišu na smrt. Još dva minuta. Nema pomoći. Da, ovo je taj trenutak. Ali kako da pucam u crno dete? Neka žena viče na kraju ulice. Ali to nije vika, to je krik, krik od očaja! Ne mogu. I ona je u crnom i viče. Ali moram. Ne. To je taj trenutak. Raspali smrt! Ne stani. Ne moraš. Nije ono krivo. MORAŠ! Prasak. Vetar. Smrt. Sunce. Tišina.
Štimuje klavire. Ali štimuje i život. Njegov je posao najčasniji. Muzika je lek za dušu, a nema lepše muzike od zvuka klavira. I kada najveći pijanista sedne da odsvira Mesečevu sonatu, on ne razmišlja da je jedan čovek spremio taj klavir i naštimovao ga do savršenstva. I taj mir koji stvara Mesečeva sonata je njegov mir koliko i mir i radost pijaniste. Svaki blaženi zvuk koji dodirne neku ranu je i njegov. Nikada nije ustao i rekao da je to njegova zasluga. Uvek je sedeo u senci noći i štimovao. Roditelj peska, tvorac igračke. Nikada se nije zapitao zašto se klavir štimuje. Jednostavno, to je pravilo. Tako se ređaju žice, od kad zna za sebe. I njegova je mesečeva sonata. Da on nije naštimovao klavir sonata ne bi bila tako lepa, a on najbolje zna izvor zvuka. Svaka je nota urezna u njegovoj misli kao sećanje. Svaka je nota jedna priča i jedno osećanje. Jedan život. Ni mesec ne bi bio tako lep bez njega. Njegova je sudbina da bude proklet. Niko nije shvatio da je bela dirka na klaviru otisak njegove sudbine. Pijanista i dalje svira Mesečevu sonatu, a pod mesecom se ništa ne vidi. Čak ni klavir-štimer.