Pribor za polaganje ispita, koje funkcioniše po sledećem principu: minijaturna bubica je u unutrašnjosti tvog uha, preko nje si povezan sa drugom osobom koja je udaljena par prostorija ili par ulica od tebe, i koja ti, preko svog uređaja, šapće. Problem bubice je što ćeš uspeti da položiš taj ispit zahvaljujući njojzi, ali nećeš znati ništa iz te oblasti, kao ni sam šaptač u većini slučajeva.
- Angela, jel me čuješ?
- Čujem, čujem...
Redak spoj magazina, portala, špijuna, istraživača i detektiva, koji vam otvara oči pred tajanstvenim činjenicama za koje biste - da ih čujete od nekog petog - bili uvereni da vas ozbiljno zajebava. Članovi redakcije, novinari i volonteri koji čine VICE, svojim beskrupuloznim stavom dopiru do najmračnijih dubina ljudskog zanimanja, potom pronalaze osobe koje se time stvarno bave i sa kojima na kraju, za jako kratko vreme, stvaraju takav odnos da se sve tajne najednom obelodanjuju i putem intrigantnih naslova i svirepih odlomaka iz napetih razgovora postaju deo neupućene javnosti.
Pričali smo sa čovekom čiji posao je bio da stoji na tribini iza koša i da daje uputstva igračima da li da postignu poen ili ne
-------------
''Kako sam počeo da nameštam utakmice? Sasvim prirodno. Prvi put sam namestio utakmicu u četvrtom razredu osnovne škole. Bio sam golman u ekipi svog razreda, i po dogovoru sa protivničkim timom, pustio sam im pet golova. Zauzvrat sam dobio dve pernice i šestar. To mi se osladilo, i evo me sada.''
Ovako svoju ispovest započinje pedesetosmogodišnji El Miko. Devet je sati ujutro, konobar nam ostavlja vafle na sto, i on nastavlja svoju priču.
''To znači da se već dugo bavite tim poslom?'', pitamo ga, i čekamo da sažvaće. ''Ne bavim se više, dosadilo mi. Ispočetka je bilo zanimljivo pričati sa velikim zvezdama iz sveta sporta, družiti se sa njima, davati im novac, podmićivati sudije. Taj posao je zanimljiv dok ste mladi, kasnije postaje sve manje zanimljiv, što zbog porodice, što zbog vlastite sigurnosti.''
-------------
''Kako to funckioniše? Stojite na tribinama...''
''Stojim na tribinama, jedem semenke i pratim. Pratim rezultat, pratim kretanje, nadgledam. Ako se, na primer, radi o broju poena jednog košarkaša, pogledam trenutni broj njegovih poena, i kada vidim da se igrač bliži svojoj granici, pogledam na svoj papir sa konačnim rezultatom, i klimnem mu glavom ako želim više poena, ili odmahnem ako ih ne želim. Stvar je vrlo prosta.''
''U jebote, ja sam mislio da je to teška filosofija, to nameštanje.''
''Ma daj. Sve je prosto sine, sve.''
Gubim apetit začuđen ovim saznanjem. El Miko priča o ogromnim svotama novca, o Kalčopoliju, o Dejvid Bekamu.
''Taj čovek je bio najbolji za saradnju. Izvrstan iz slobodnog udarca, i uvek je igrao u ekipi dobrih glumaca.''
''Engleska - Grčka, kvalifikacije za Euro, početak ovog milenijuma, kraj meča i taj slobodnjak. Bili ste na tribinama?''
''Jasno.''
--------------
''Kako žena, deca?''
''Otkako sam izašao iz posla, sve više vremena provodim sa porodicom. Sada je sve super.''
''Da li su oni znali za vaš posao?''
''Nipošto. Ja jako volim sport, pratim ga od detinjstva, i moji odlasci na utakmice su za moje najbliže bili sasvim normalna stvar. To što sam tamo radio, nisu smeli da saznaju. Deca su naporna, a i bio me je strah da će da izvuku iz mene neke rezultate. Lepše mi je bilo da žive u neznanju, jer sam se stalno smejao njihovim tiketima.''
''Haha.''
''Hoćete li pojesti taj vaš vafl?'', gleda nas ispod sunčanica.
''Ne mogu, hvala. Uzmite slobodno.''
Bolest koja korene vuče iz davnina davnih. Bilo je nje, kako navode pojedini autori, i u devonskom dobu, bilo je nje, slažu se zaboravljeni narodi, bilo je nje uvek, a grupa diplomiranih astrologa, čvrsto zagrljeni sa Jupiterom, pevaju tiho tiše da će je uvek i zauvek i biti, pevaju, preznoje se i naprave pauzu ne bi li ohladili od znoja usijane glave svojim natalnim kartama.
Zaključujemo da je anksioznost, dakle, popularna bolest.
Bolest čiji trend drži konstantu.
Ona čoveku čini čuda; ona je fuzija depresije, šizofrenije, paranoje, nezadovoljstva samim sobom i tako dalje.
Njena ciljna grupa su pretežno dokone glave džabalebaroša, besciljnih lutalica ovoga svega koje ne znaju šta će od sebe pa se eto late razmišljanja o, primera radi, smislu života, smislu koji nisu otkrile ni mnogo smislom zaluđeniji mudraci. To razmišljanje koje očigledno nema zadati cilj počinje da buni čoveka, da ga jede. Jede ga iznutra jer se budi samo zato što ni telo ni duša više nemaju volje za spavanjem, a o stvaranju bilo čega konstruktivnijeg da ne pričamo.
Ogromna seoska kuća, desetinama godina dozidavana, nad ulaznim vratima jedna obična sijalica, mada ona sada ne radi jer je dan ali zašto je ne spomenuti. Brankica sedi, namešta frizuru i pomera stolicu pola metra u levo, ne bi li od sunca pobegla u hlad vinovom lozom stvoren. Naspram nje sedi Ivica, uključuje svoj diktafon i postavlja Brani pitanje:
''Gospođo Brankice, ovde sam ne bi li ispitao današnjeg seoskog čoveka o bolesti koja hara planetom.''
''Dobro.''
''Da li vi znate šta je anksioznost?''
''Paa... mislim da sam čula, ali iskreno, sine, nemam blage veze o čemu pričaš. Pitala sam svog sina malopre zašto si ti ovde, video si ga, kaže da idete zajedno na fakultet a da ti ja mogu pomoći oko tvog rada, pa reko zašto ne, taman da malo predahnem od silnog posla a i vrućina je vani, vidiš i sam ovog zla, najavljuju plus četrdeset a Juli mesec. Jutros kad sam ustala bilo je možda šest sati, i već mi je bilo veoma vruće i jedva sam se naterala da odem nahraniti sermiju ali naterala sam se, pocrkaće sva sermija pa od čega ću obroke deci da pravim i taman da završim sa hranjenjem setim se da nisam ugasila šporet, trči nazad govorim sebi, trči nazad Brano iskipeće ti mleko pa šta ćeš onda, krava nije dala mleko već sedmicu dana, i ovo što uzimaš od Radane ti je usluga koju moraš vratiti sledeće sedmice kad se bude kupilo seno, vrućina vani a ja trčim ulazim u kuću ono mleko taman da iskipi i govorim sebi, Brano, jebote, kakva si ti budaletina, zašto lepo ne kažeš onoj svojoj blentavoj snaji da pripazi na to, jebali je oni telefoni i interneti, samo leži i mlati prstima po tom čudu, ne možeš sa detetom više progovoriti tri reči bre koliko je to đavo uzeo sebi, jedva dočeka tišinu da može da zabije kljun u fejzbuk, jebo ih fejzbuk više.''
Pre svega, imati dugoročan i prihvatljiv cilj: čekaš jednog vojvodu, jednog nezvaničnog bivšeg predsednika države da se vrati kući iz zatvora.
Čekaš čoveka sa kojim si na ''nema veze što si mi odsekao prst, imam ih još devet''.
Čekaš ortaka.
Čekaš Doktora.
Čekaš da ga vidiš uživo, jer je televizija isto što i lutka na naduvavanje.
E sad, pošto je u pitanju doktor Vojislav Šešelj, čekanje postaje malo drugačija stvar. Doktor Vojislav Šešelj je, gledan okom realiste, čovek kojem su od prijemnog do diplomskog trebale dve godine i osam meseci, čovek kojem su tvoje reči bitne, koji će te sigurno saslušati, s tim da je veoma verovatno da će on te tvoje reči, budu li bezlične, potući jednom svojom elegantno-posprdnom izjavom, čovek kojeg više od deset godina pokušavaju pravosnažno osuditi iako je i on svestan da je barem za nešto kriv ali zašto malo papcima ne zavrtati uši,
i tako dalje,
i dalje...
Ukratko, Šešelj je jedna od ličnosti koje će, bude li papira, olovke i ruke, biti zapisan kao jedan od onih koji su ostavili svoj potpis u malo masnijoj istoriji.
Ličnost mitskog kova al'iz našega doba.
Da se ne bi doveli u situaciju da ih savest grize što ga nisu dovoljno poštovali, veličali i u njega se kleli dok je bio živ jer, jebiga, sve umire, ovdašnji narod se dao na čekanje, jer mu ništa drugo nije preostalo.
Videli su ljudi da se protiv nekih stvari ne može, da su pravila postala nakaradno izobličena, videli su da je pravda završila ispod mosta, kurvajući se sa najgrđim ološem samo da bi nahranila svoj jebeni debeli novčanik. Videli su, i sada čekaju.
Čekaju da se čovek vrati, da progovori, čekaju da pljune po ološu sa vlasti koji bi i mamu prodao za pare, jebote, državu nam vode ljudi koji pevaju pod šatorom, da pljune po procesu koji je sve samo ne proces - ali na našem jeziku da se ispljuje, da izbaci to sranje iz sebe i da može poslati svoju misao u mir, grickajući sisu Vesne Vukelić Vendi.
- Eeej izvini izvini što si me ovako dugo čekava, bus semafovi fvka...
- Umukni, Vojo, umukni i grizi!