Bubica
Прибор за полагање испита, које функционише по следећем принципу: минијатурна бубица је у унутрашњости твог уха, преко ње си повезан са другом особом која је удаљена пар просторија или пар улица од тебе, и која ти, преко свог уређаја, шапће. Проблем бубице је што ћеш успети да положиш тај испит захваљујући њојзи, али нећеш знати ништа из те области, као ни сам шаптач у већини случајева.
- Ангела, јел ме чујеш?
- Чујем, чујем...
VICE
Редак спој магазина, портала, шпијуна, истраживача и детектива, који вам отвара очи пред тајанственим чињеницама за које бисте - да их чујете од неког петог - били уверени да вас озбиљно зајебава. Чланови редакције, новинари и волонтери који чине VICE, својим бескрупулозним ставом допиру до најмрачнијих дубина људског занимања, потом проналазе особе које се тиме стварно баве и са којима на крају, за јако кратко време, стварају такав однос да се све тајне наједном обелодањују и путем интригантних наслова и свирепих одломака из напетих разговора постају део неупућене јавности.
**Причали смо са човеком чији посао је био да стоји на трибини иза коша и да даје упутства играчима да ли да постигну поен или не**
-------------
''Како сам почео да намештам утакмице? Сасвим природно. Први пут сам наместио утакмицу у четвртом разреду основне школе. Био сам голман у екипи свог разреда, и по договору са противничким тимом, пустио сам им пет голова. Заузврат сам добио две пернице и шестар. То ми се осладило, и ево ме сада.''
Овако своју исповест започиње педесетосмогодишњи Ел Мико. Девет је сати ујутро, конобар нам оставља вафле на сто, и он наставља своју причу.
''То значи да се већ дуго бавите тим послом?'', питамо га, и чекамо да сажваће. ''Не бавим се више, досадило ми. Испочетка је било занимљиво причати са великим звездама из света спорта, дружити се са њима, давати им новац, подмићивати судије. Тај посао је занимљив док сте млади, касније постаје све мање занимљив, што због породице, што због властите сигурности.''
-------------
''Како то фунцкионише? Стојите на трибинама...''
''Стојим на трибинама, једем семенке и пратим. Пратим резултат, пратим кретање, надгледам. Ако се, на пример, ради о броју поена једног кошаркаша, погледам тренутни број његових поена, и када видим да се играч ближи својој граници, погледам на свој папир са коначним резултатом, и климнем му главом ако желим више поена, или одмахнем ако их не желим. Ствар је врло проста.''
''У јеботе, ја сам мислио да је то тешка философија, то намештање.''
''Ма дај. Све је просто сине, све.''
Губим апетит зачуђен овим сазнањем. Ел Мико прича о огромним свотама новца, о Калчополију, о Дејвид Бекаму.
''Тај човек је био најбољи за сарадњу. Изврстан из слободног ударца, и увек је играо у екипи добрих глумаца.''
''Енглеска - Грчка, квалификације за Еуро, почетак овог миленијума, крај меча и тај слободњак. Били сте на трибинама?''
''Јасно.''
--------------
''Како жена, деца?''
''Откако сам изашао из посла, све више времена проводим са породицом. Сада је све супер.''
''Да ли су они знали за ваш посао?''
''Нипошто. Ја јако волим спорт, пратим га од детињства, и моји одласци на утакмице су за моје најближе били сасвим нормална ствар. То што сам тамо радио, нису смели да сазнају. Деца су напорна, а и био ме је страх да ће да извуку из мене неке резултате. Лепше ми је било да живе у незнању, јер сам се стално смејао њиховим тикетима.''
''Хаха.''
''Хоћете ли појести тај ваш вафл?'', гледа нас испод сунчаница.
''Не могу, хвала. Узмите слободно.''
Anksioznost
Болест која корене вуче из давнина давних. Било је ње, како наводе поједини аутори, и у девонском добу, било је ње, слажу се заборављени народи, било је ње увек, а група дипломираних астролога, чврсто загрљени са Јупитером, певају тихо тише да ће је увек и заувек и бити, певају, презноје се и направе паузу не би ли охладили од зноја усијане главе својим наталним картама.
Закључујемо да је анксиозност, дакле, популарна болест.
Болест чији тренд држи константу.
Она човеку чини чуда; она је фузија депресије, шизофреније, параноје, незадовољства самим собом и тако даље.
Њена циљна група су претежно доконе главе џабалебароша, бесциљних луталица овога свега које не знају шта ће од себе па се ето лате размишљања о, примера ради, смислу живота, смислу који нису откриле ни много смислом залуђенији мудраци. То размишљање које очигледно нема задати циљ почиње да буни човека, да га једе. Једе га изнутра јер се буди само зато што ни тело ни душа више немају воље за спавањем, а о стварању било чега конструктивнијег да не причамо.
Огромна сеоска кућа, десетинама година дозидавана, над улазним вратима једна обична сијалица, мада она сада не ради јер је дан али зашто је не споменути. Бранкица седи, намешта фризуру и помера столицу пола метра у лево, не би ли од сунца побегла у хлад виновом лозом створен. Наспрам ње седи Ивица, укључује свој диктафон и поставља Брани питање:
''Госпођо Бранкице, овде сам не би ли испитао данашњег сеоског човека о болести која хара планетом.''
''Добро.''
''Да ли ви знате шта је анксиозност?''
''Паа... мислим да сам чула, али искрено, сине, немам благе везе о чему причаш. Питала сам свог сина малопре зашто си ти овде, видео си га, каже да идете заједно на факултет а да ти ја могу помоћи око твог рада, па реко зашто не, таман да мало предахнем од силног посла а и врућина је вани, видиш и сам овог зла, најављују плус четрдесет а Јули месец. Јутрос кад сам устала било је можда шест сати, и већ ми је било веома вруће и једва сам се натерала да одем нахранити сермију али натерала сам се, поцркаће сва сермија па од чега ћу оброке деци да правим и таман да завршим са храњењем сетим се да нисам угасила шпорет, трчи назад говорим себи, трчи назад Брано искипеће ти млеко па шта ћеш онда, крава није дала млеко већ седмицу дана, и ово што узимаш од Радане ти је услуга коју мораш вратити следеће седмице кад се буде купило сено, врућина вани а ја трчим улазим у кућу оно млеко таман да искипи и говорим себи, Брано, јеботе, каква си ти будалетина, зашто лепо не кажеш оној својој блентавој снаји да припази на то, јебали је они телефони и интернети, само лежи и млати прстима по том чуду, не можеш са дететом више проговорити три речи бре колико је то ђаво узео себи, једва дочека тишину да може да забије кљун у фејзбук, јебо их фејзбук више.''
Čekati Šešelja
Пре свега, имати дугорочан и прихватљив циљ: чекаш једног војводу, једног незваничног бившег председника државе да се врати кући из затвора.
Чекаш човека са којим си на ''нема везе што си ми одсекао прст, имам их још девет''.
Чекаш ортака.
Чекаш Доктора.
Чекаш да га видиш уживо, јер је телевизија исто што и лутка на надувавање.
Е сад, пошто је у питању доктор Војислав Шешељ, чекање постаје мало другачија ствар. Доктор Војислав Шешељ је, гледан оком реалисте, човек којем су од пријемног до дипломског требале две године и осам месеци, човек којем су твоје речи битне, који ће те сигурно саслушати, с тим да је веома вероватно да ће он те твоје речи, буду ли безличне, потући једном својом елегантно-поспрдном изјавом, човек којег више од десет година покушавају правоснажно осудити иако је и он свестан да је барем за нешто крив али зашто мало папцима не завртати уши,
и тако даље,
и даље...
Укратко, Шешељ је једна од личности које ће, буде ли папира, оловке и руке, бити записан као један од оних који су оставили свој потпис у мало маснијој историји.
Личност митског кова ал'из нашега доба.
Да се не би довели у ситуацију да их савест гризе што га нису довољно поштовали, величали и у њега се клели док је био жив јер, јебига, све умире, овдашњи народ се дао на чекање, јер му ништа друго није преостало.
Видели су људи да се против неких ствари не може, да су правила постала накарадно изобличена, видели су да је правда завршила испод моста, курвајући се са најгрђим олошем само да би нахранила свој јебени дебели новчаник. Видели су, и сада чекају.
Чекају да се човек врати, да проговори, чекају да пљуне по олошу са власти који би и маму продао за паре, јеботе, државу нам воде људи који певају под шатором, да пљуне по процесу који је све само не процес - али на нашем језику да се испљује, да избаци то срање из себе и да може послати своју мисао у мир, грицкајући сису Весне Вукелић Венди.
- Еееј извини извини што си ме овако дуго чекава, бус семафови фвка...
- Умукни, Војо, умукни и гризи!