frivolni

Košarka u parku na terenu koji Šapić još nije obnovio.

Nema mrežicu, nema linije, možda ni tablu, ali ima obruč, zato ne seri.

Kad pališ cigaru u klubu na infrared, ali si toliko odvaljen od života da mašiš sopstenu ruku peti put.

Tebra, prepisa li je?

Kad pokušavate da dobijete bebu, ali ona umesto toga dobije menstruaciju.

Zemunac koji ti je cimer u Francuskoj.

Novosadski super heroj.

Potpisano ili verbalno obećanje koje se gotovo sigurno neće ostvariti.

- Je l' ti vratio Petar kintu? Reci mi da si prvi.
- Petar!? Ne pominji mi ga, tog ću da izmardeljam. Priznanicu što je govedo potpisalo držim na frižideru.
- Haha! Priznanica od Pere, to su minski sporazumi.

Osoba koja vrbuje za sektu.

Advokatuša koja te brani.

Advokatica koja te tuži.

Golo sranje. Ne valja kurcu. Čemer i jad. I čamotinja.

- Mama, mama, vidi šta sam nacrtao!
- Hoćeš iskreno?
- Neću monstrume.

Jedna lasta možda ne čini proleće, ali tačno dve tvoje posete lokalnoj centrali ishrane nedvosmislen su pokazatelj tvog pripadanja na staležnoj lestvici razvijenog nam društva. Ne razumeš? Ni ja bracki, ali polako, nije ti ovo Zapad; U suženom izboru staleža, svaka poštena baka-komšinica, ono božanstvo mačkama iz kraja, napraviće jasnu i tačnu analizu upravo tvog stanja u novčaniku i postarati se da ne budeš nepravedno pozicioniran na gorepomenutoj lestvici. Javne informacije moraju biti tačne, baka-komšinica to zna. E sad, gde je sve počelo, tu će se i nastaviti. Pekarka te zna, i ona matora i ona slatka, ali - tebe je stid pred obe, a bez hleba ne ide.

Dolaziš opušten, širok k'o Dunav, znaš da ona plastika neće pištati dvaput, onako visokotonski, kako zna, kada njome budeš vršio senzuelni peting na terminalu lokalne ti pekare. Ponosan, sve do trenutka kada ugledaš skoro nevidljivu, iza onog malog frižidera sa Balansom bez laktoze i skupocenim tartom sa višnjom - Dragicu, Dragicu Komšinicu (da, mislim da se tako preziva), na prvomesečnom terenskom radu oko analitike, te nije ti svejedno. Tvoja prva poseta početkom meseca:

- Dobar daan komšinice, šta ima sveže!? (Upitaš pekarku skoro vičući od sreće, svim silama se trudeći da izbaciš Dragicu iz onog najperifernijeg dela kadra, tako možda neće videti ni ona mene, misliš sebi)
- Oo komšo, pa jel to peti danas, ne pratim. (Dragica će tebi, pre nego što bi dobio odgovor na pitanje šta je to izašlo iz rerne, možda da te obeshrabri, možda da ti ubije apetit, ili oba.)
- Eehe Dragice, kako ste?
- Rol jabuka izašla sad. (Upada slatka pekarka, a ti osećaš da rumeniš k'o jabuka) Ajte komša, pogle reda.
- Ma ne brini sine za mene, nego peti je danas, jelda? (Nevešto krijući tefter iza adaptera Balans jogurt frižidera)
- Može.
- Šta može?
- Rol, taj, višnja, ne znam. Jes gospa Dragice, peti zaista.
- Eee, ne ostaje se u platinum soju baš dugo, a?
- Molim?
- Ništa, ništa.
- Izvoli, rol viršla. Ajte komša, pogle reda.
- H..hvala, hvala, ćao hehe.
- Pozdravi Garču sine, vidimo se dva'es petog.
- Dobar dan, mislim doviđenja Dragice. (Uzimaš sadržinu natron kese i nestaješ u stilu vihora, ali poguren)

Ovu je možda dobila, ali videće ona platinum soj kad dođeš da čekaš vruć burek tog dva'es petog, šta god joj to značilo. Međutim, kako je dvadeseti prošao juče, ne, stani, bio je pre tri dana, tako je dvadeset peti danas, ili tako nekako; Sve u svemu, ne misliš više o ponosu, tek ostavljaš tinjajuću nadu da će Komšinicu uhvatiti neka štucavica ovog kobnog dana, te da neće čuti kada, nažalost - onoj slatkoj pekarki, budeš tiho, skoro romantično izjavljivao:

- Šta ima bajato...?

Ali suočavanje sa realnošću nikada nije bilo lakše. Ona je bila tu. Red iza tebe je u obliku uveta, nemaš izbor. Da bela zastava može da hoda, bila bi ti. Uzimaš sadržinu natron kese i nestaješ u stilu vihora, poguren. Neki dan si glasao, sve je OK.

Nekada potencijalni GOAT u reli trkama, mladić od 55, koji zna da snovi nikada ne umiru. Nije dobio posao vozača ambulantnih kola zvog previsokih kvalifikacija, ali kao i svaki perspektivan mladić, alternativu je pronašao u kurirskim službama.