Pesma u izvedbi Šabana Šaulića sa njegovog albuma iz 1981. godine, Meni Je S Tobom Sreća Obećana. Muziku i tekst napisao je Rade Vučković.

Sinopsis:

Uspostavivši u prvoj strofi i refrenu da ga more tuge zato što više nisu zajedno, Šaban, ogorčen, u drugoj stanci dovodi pod upitnik Snežanino obrazovanje, insinuirajući da su joj nepoznati neki osnovni zakoni fizike. To omalovaženje bi trebalo da je upozori da njegovo izvinjenje u trećoj strofi za slično prejašnje ponašanje možda ne znači mnogo, jer će, ako se veza ponovo uspostavi, ciklus zlostavljana samo da se nastavi.

Pesma u izvodbi Zdravka Čolića sa njegovog sedmog albuma, Ti Si Mi U Krvi, iz 1984. godine. Muziku je napisao Kornelije Kovač a tekst Momčilo Bajagić.

Sinopsis:

Uz aranžman, sačinjen ugalvnom od programiranih sintesajzera, čija je srž ritmička figura izvedena na Linn elektonskim bubnjevima koje je Bata Kovač, ne verujući nikome kao i obično, osobno isprogramirao širom auralne stereo slike, počevši od visokih tomova desno, pa preko bas bubnja putem sredine do levih niskih timpana i nazad opet skokom desno, (ali samo svaki drugi takt), do elktronskog pljeska sa blagim odjekom (i tako, bez velikih varijanti, do kraja pesme), Zdravko saopštava još jednoj, (barem za njega), beizimenoj devojci sledeće:

Kao ugledan vlasnik zvezda, koje nisu za prodaju trenutačno, osim ako za njih ne može da dobije dovoljno novca da njime financira kupovinu neodređene količine poljubaca od devojke kojoj se obraća, koja, nakon uspešno sprovedene opisane biznis transkacije onda ima pravo da njega samog kupi koristeći svoje suze kao priznatu valutnu jedinicu, Zdravko je raspložen da spali sve svoje pesme, mada moli devojku, kojoj je (ustanovljavamo u refrenu) SVE ostalo dozvoljeno, (da ne nabrajam neukusne pojedinosti svingerskog lajfstajla kome su, naime, oboje naklonjeni), da NJEMU ne brani onu jedinu stvar koju ONA ne može da uradi, što je da ON prestane da voli ovu pesmu koju joj upravo sad peva, (ne spalivši je još - pretpostavljamo), jer bi tome posledica bila da bi on nju zaboravio i ostavio - tim redosledom.

Pesma u izvodbi Miroslava Ilića sa njegovog osmog albuma Putjuem, Putujem iz 1984. godine. Muziku je napisao Dragan Aleksandrić a tekst Srđan Jovanović.

Sinopsis:

Uz standardni četvero četvrtinski turski ritam u pratnji bongoa, harmonike, akustične gitare, tamburica i prepoznatljive kontramelodije na fruli, posle kratkog foršpila koji se ponavlja posle svakog refrena osim poslednjeg, Miroslav, direktno se obraćajući bezimenoj devojci, utrvđuje svoju averziju prema kiši i padajućem zlatnom lišću čiji uzrok bi inteligentniji slušalac trebalo da poveže sa u refrenu oslikanom scenom jesenjeg dana u kojoj Miroslav poslednji put šeta kraj reke sa dotičnom devojkom od koje ništa od onda nije čuo, nakvašen metaforičnim suzama koje jesen plače - naravno, omraženom mu od tada na dalje, kišom.
Miroslav, koji se na regularnoj bazi neuspešno raspituje o devojci najmanje pet godina u vreme snimanja numere, pretpostavlja da ni devojka ne voli kiše, ali, uzimajući u obzir poslednju strofu u kojoj on otkriva da je ona ta koja je otišla i da stoga najverovatnije ne pripisuje dovoljno važnosti opsianoj šetnji da bi ista u njoj izazvala jednako izražene psihološko-traumatične asocijacije sa jesenjim padavinama kao što ih Miroslav ima, slušalac je slobodan da njegovu pretpostavku pripiše generalizaciji da većina ljudi nisu ljubitelji kiša.