Хорс, пајдо. Хероин.

Модеран момак за Инстаграм, тера косу на страну и не зна ништа к'о ован.

Добар дечкић, ал' од њега слаба вајда.

Онај Који Глође Дрво, по старом индијанском предању. Проклео га Маниту да вечито остане пацов и сметало.

Legendarni italijanski fudbaler iz devedesetih i početka dvehiljaditih, u vreme kada su kalčo, Aprilije i kvalitetan pop vladali Evropom. Rođen u Milanu kao čistokrvni apeninski pastuv od ćala Roka Sifredija i keve anonimne mađarske kurve, u osnovnoj je dobio nadimak "Bastardo", koji će ga pratiti tokom čitave njegove fudbalske karijere.

Juniorsku je peglao u Palermu, klubu poznatom po tradiciji izbacivanja sjajnih igrača, gde ga je posle tri odlične sezone, na derbiju sa Katanjom primetio skaut slavne Sampdorije, u koju prelazi u sezoni '91-'92ga, sa nepunih 18 godina, gde je odmah počeo da pruža odlične partije i dokazuje kol'ko je rasan. Debitovao je u Kupu Šampiona iste godine, i to u ključnim utakmicama protiv beogradske Crvene Zvezde, u kojima se na obe upisao u listu strelaca i kao asistent gola Vijalija. Te godine je zajedno sa Sampdorijom izduvao za trofej LŠ, ali ga to nije demotivisalo da prestane da šamara nozdrve prvoklasnom robom u društvu legendarnih Đanluke Paljuke i Roberta Manćinija i nastavi da igra kalčo.

Međutim, usled sve lošijih rezultata Sampdorije na fudbalskoj sceni, opada priliv lira u klupsku kasu, a samim tim i kokaniđe na sinuse, pa '95te prelazi u crno-belu instituciju iz Torina zvanu Juventus, sa kojim se naredne godine kruniše titulom evropskog prvaka.

U njemu ostaje narednih deset godina, sve do afere "Kalčopoli", kada je Juve zbog štelovanja tekmi išutiran u Seriju B, što ponovo finansijski pogađa Ćomanottija i usled nadolazećih rata za Ferari i vilu u San Remu, odlučuje da prihvati ponudu fudbalskog giganta iz rodnog grada, AC Milana. Kada je navukao rossoneri dres, obećao je navijačima da će u njemu i završiti fudbalsku karijeru. Ćomanottija tipično žabarski, userava i te godine, da odmah po dolasku u novi klub, popuni vitrinu u dnevnoj sobi još jednom krunom evropskog prvaka.

Orilo se tih godina na San Siru, "Viva Bastardo!", Ćomanotti je rešetao protivničke mreže, blistao u igri i sa tim dojajnim utiskom i aurom fudbalskog mađioničara, stavlja do znanja Marčelu Lipiju da je dovoljno sazreo kao igrač i kao ličnost za dres Azura, te i biva pozvan od strane dotične legende, ni ne sluteći da će sa njima uspeti da osvoji san svakog fudbalera i postati prvak sveta u fudbalu.

Nakon što se nakitio zlatom više nego Kristijan u "Divimo se u čitulji", odlučuje da se konačno penzioniše i na prijateljskoj utakmici sa beogradskim Partizanom na domaćem stadionu, oprašta se od fudbala uz gol iz poklon penala, skrivljenog specijalno za tu priliku i uz koreografiju celog stadiona koji je rasprostro transparent "ARIVEDERČI BASTARDO", sa suzom na obrazu, izjavljuje u mikrofon "Ti amo, ragazzi" i odlazi u svlačionicu.

Poslednji put.

Млад, згодан, неопходан. Харизматичан. Духовит. Са лакоћом осваја свачије симпатије. Његово присуство ти улива спокој и мир. Његове енергичне иницијативе покрећу и тебе да пружиш макар један корак више напред.

Прошао је све. Редно. Познаје сваки ћошак свих улица у било ком граду. Мангупирао се као клинац, уозбиљио кад је одрастао, не бежећи од обавеза које су са годинама дошле, иако противно његовој вољи. Али у срцу још увек носи ту искру, којом може да све, овог момента, изгори до пепела и започне нови живот. Да окрене нову страницу, да заигра за неки други клуб у некој новој сезони.

Капитен је дете радничке класе. Отац га је учио да се само рад и залагање за циљ, исплаћују. Комшије су му остављале кључ од куће када оду на летовање. Да је обиђе, провери, чува од лопова. Иако је можда и сам то понекад морао да буде, али је мудро и селективно бирајући жртве, које би морале да обавезно буду изван домаћег терена, успевао да одржи имиџ поштеног човека.

Капитен је другар. Није замерио ортацима када би му сјебали мотор или ауто. Одшлепао би га кући, па поправљао сам, из свог џепа. Позови га када ти треба неко да шалује темељ или завари ауспух. Знаће и једно и друго. Даће ти последњу цигарету из пакле. Поделиће једно пиво са тобом. Сваки проблем или посао, воли да сам заврши, не малтретирајући људе око себе, осим у крајњој нужди када процени да сам неће успети. А његова је процена увек исправна. Капитенска.

Капитен зна форе. Барата њима у широком дијапазону, па може да се инфилтрира непримећен и у екипу испред драгстора, и међу подле хијене које се весело церекају свима, усхићене илузијом да представљају лимит у игри. Капитен лако прозре шта си то увио у целофан и да ли ти је осмех искрен и срдачан, или је ипак то само лажни, исфолирани кез који има за циљ да ти улије довољно поверења како би таквом окренуо леђа ослободивши му приступ за извођење бугарског маневра. Он зна ко га оговара и шта му мисли, али његово капитенско самопоуздање му не дозвољава да се обазире на то.

Капитену смеш да повериш девојку или жену и безбрижно запалиш на гастарбајт, и можеш остати сигуран да је неће ни пипнути, ма колико га лукава курветина провоцирала, изазивајући његов мушки понос. Њега туђе не занима.

Несебично ће ти асистирати да се и ти упишеш у листу стрелаца. Распитати се најопуштеније код сопствене бичарке за неку њену другарицу која те занима. Чашћава и не пита кад је твој ред.

Капитен нема времена да тугује. Када га неко остави, он се одмах ресетује назад на фабричка подешавања и размишља о следећој утакмици. Не губећи веру у љубав.

Капитен је верник. Воли традиционалност, јер традиција представља континуитет квалитета и сигурност, трајност и верност истом циљу. А то је тријумф добра над злим, над нечовечанским. Славећи славу, он уједно прославља и праве, вечите вредности, уткане у то свето наследство које траје вековима, дакле јаче је од свега, побеђује и пркоси. А то је оно за шта капитен живи. У цркви се никада не сети да упали свећу и за себе, пред иконом се помоли за друге.

Капитен ти се неће подсмевати када те порази, иако му то тренутна ситуација и положај, омогућавају. Неће ликовати над твојим незнањем или неспособношћу. Над твојим губитком. Победа је сасвим довољна награда. Спортски ће ти пружити руку да устанеш. Фер плеј.

Капитен има искуство. Зато и јесте- капитен.

Нож у леђа.

Лагана вожњица коју неискусном, новопридошлом форумашу приреде прекаљене тролџије које туда обитавају годинама пекући тролџијски занат од којег истина нема леба, али има извесног егоманског задовољства у коме се за оргазам и крајњи циљ сматра бановање напрженог папка. Уколико се то деси, еуфорични тролери се окупе на чету или где већ па славе док не пукне зора уз вино, Јашара и комп. Јер девојку немају.

Навукао си ложану на банану- браво дечко, успео си у животу.

Дукатлија чији је педерлук толерантан људима. Имају харизму којом те купе, а онда те питају да их жуљаш у дупе. Али му се прашта јер је шарамантан. Готиван је до мере да га сматраш регуларним ортаком.

Луд на куб па на квадрат па све то на десети пута шест. Шета го у гаћама низ улицу, са шерпом на глави, удара у њу супеном кашиком и дере се КЕРУШО ВРАТИ МИ ОГРЛИЦУ.

Каже се за вр' цицу која те обори с' ногу својом појавом. У уста би је љубио. Израз настао по новосадској урбаној легенди, извесном Чулету са Грбавице који је осамдесетих као члан злогласног одсека "37" Управе државне безбедности диљем Европе ликвидирао политичке непријатеље СФРЈ решетајући своје жртве црним кофером у коме је био уграђен митраљез погачар.

Овако смо сви читали наслов цртаног Попај када смо били мали. Барем ми који смо знали по мало и од латинице и од ћирилице, па су нам се оба писма бркала у шашавим дечијим главама. Они са мање наобразбе и смисла за хумор, те они који нису још тада умели да оставе свој лични печат, су читали Рорече, али нико, смем потписати, нико није читао ПОПАЈ. Бар не они који су расли у периоду '95-'98..

Растати се са вољеном особом. На кратко или на вечност читаву.

Куглица на рули. Тица која ретко снесе јаје, а и када га снесе, то искључиво буде мућак, који када разлупаш, засмрди на бесане ноћи проведене у загушљивим кладионицама, сате и сате нервозе и мигрене, лупања пијане главе у екран, смишљања разноразних шема, комбинација и математичких једначина, прокоцкане крваво зарађене новце, растурене породице, распродату имовину и усрани живот. Јер, кућа увек добија.

Смоквица која резни к'о гемиштек на лиз, услед дужег незапирања.

Лик који залеже на руду. Изашао си са ортаком за којег засигурно знаш да већ дуго није смочио, а који је лошији фрајер од тебе, па се жртвујеш бирајући ружнију цупи, а њему остављаш ону бољу на коју је брат бацио око и нанишанио бенџамином. Иако је можда тебе ошмекала, али ко га јебе, ионако жена има не зна им се број, а оне специфичне са оним нечим скровито чуваш у именику и срцу, као највећу тајну не говорећи ником за њу.

Многосмислен узвик којим се пуно каже са мало утрошеног даха.

Леба, салама и кечап. Три чаробна састојка који, уједињени, дају довољно енергије да изгураш дан. За даном. Леб је ту да обезбеди угљене хидрате, саламура представља веома квалитетан извор протеина, док кечап своју улогу у оброку игра тако што подмаже залогај како би лакше склизнуо низ гушу, таман толико да се не задавиш, сиротињо.

Без обзира на стање у држави које све више подсећа на Мексико, милион незапослених и још два пута толико оних који диринче од јутра до сутра за минималац, на гломазне, споре и троме институције, на процват криминала, корупције и сиве економије, на контејнере који су толико запоседнути да им више не можеш ни прићи да бациш смеће, већ мораш да се у маниру Леброна Џејмса добацујеш са двадес' метери, на ријалитије као врхунац културних дешавања, на сечу плата и пензија и опште безнађе и психичко посрнуће, народ ипак није заборавио оно што је изнад свега наведеног, за њега најважније.

А, то је вихор и колоплет религије и национализма, сервиране од стране спреге државе и цркве, који из пепела уздижу духовну беду овог народа својим идолопоклонским песмицама, религијским баронијама, празним обећањима и бајкама о рају, што на овом, што на оном измаштаном свету, док вам за сво то време цегер секу и једни и други, односећи вам живот испред носа.

Но, верујте - биће боље.

Разрешен живота. Обућа коју добијаш када се уплетеш у причу за коју ниси имао довољно добро разрађен сценарио, а живот, та стара пријатељица ноћи, ретко уме да опрости крупне грешке у корацима. Тек се понекад, ретким срећницима, унесе у фацу, дубоко уздахне, прогута кнедлу и изговори: "Хајде. Још један пут. Последњи." Али ти ниси тај. Теби следује курчина. Моћ предвиђања је заказала, па си платио најскупљи данак погрешној процени. И тако, уместо у алигаторовој кожи, одједном кренеш да корачаш у бетонским гиљама. Ка својој последњој дестинацији, дну тихе, равничарске реке, која ће наставити да тече својим полаганим темпом, ма колико буран био живот оних чије кости почивају у њеном муљу.

Жицање, гребање, које је прерасло у отворени безобразлук. Лешинари су одавно изгубили сваки понос, образ и достојанство, укопчавши да многи то нису, па, без имало срамоте, руководећи се оном- док је оваца, биће и вуне- офанзивно крећу у безобзирну отимачину свега понуђеног на трпези. Или чему већ.

Огроман задњи трап у жена, толики да на њега можеш не само одложити лименку пива, ма какви лименку, читаву гајбу, у вертикали, него приде и паркирати обе цесне за запрашивање комараца и прскање ратарских усева, као и пајпер Мистер Ноа којим располаже поносно војно ваздухопловство никад јаче српске армије.