Rado Srbin ide u vojnike, u pozadinu naravno.

Mrčo koji u postratnom periodu maše vojnom knjižicom koja ima pečate svih korpusa, brigada, jedinica itd....rovove video jednom kad je prolazio, muvo se oko komande, prvi bežao, zadnji dolazio...

Rečenica koju čuješ 10 minuta pre snošaja kad ti riba dođe na gajbu. Ali...

Proljeće je, a u meni nemir..

Kad te probudi martovsko sunce svojim zracima znaj da su to nežni prsti naše Vesne. Lepa i umiljata, a hrabra i odlučna. Kako to lepo zvuči, a i izgleda. Da je takvu ženu naći. Takvu, da Morana pred njom zadrhti, a Perun se rastoči kao vinski sok, takvu da priroda majka svoje pupoljke rascveta, a travnati tepih se ulepša za zavodnički pogled naše Vesne. Ona je Bog kojeg se ne bojiš, ona je bog kojeg moraš da voliš. Ona, a ne neka druga, pogotovo ne ona krmača morava, morana, kako god!

Иза беле завесе назирале су се крупне очи брадом обраслог мушкараца. У зеницама се могла разазнати улица украшена олисталим платанима и жардињерама које су биле обогаћене пролетњим цвећем. Обзор огледала душе употпуњавала је још једна идеална креација Творца - бејаше то дугокосо светлопуто девојче, груди и бедара достојних жене, а стаса да се цела појава заталаса. Сваки корак је био импулс који је истовремено био отварач за флашицу ендорфина. Стварно лепа девојка констатова мозак, исити онај мозак, који није ни приметио да десница одавно масира међуножје.