Titova desna ruka, zadužena za diplomatske odnose jer je peder k'o i svaki Slovenac.

Još jedan u nizu izumrlih, arhaičnih zanata... Nekad je posterdžija, uz kujundžiju, kazandžiju, burekdžiju i tabadžiju, bio najugledniji čovek u selu. Skidala mu se kapa kad prošeta korzom do kafane, gde je uz klaker i po koju ljutu, kartajući šaha sa ostalom gospodom zanatlijama, smišljao dobar poster i naravno, dobre fore.

Danas su druga vremena, ljudima posteri odavno ne trebaju, pa su tako u istoriju otišle i posterdžije. Ostade o njima samo legenda, da se nekad dobar posterdžija plaćao u suvom zlatu, a da su poštovanje dobijali- gratis...

Skut, 'aljina, ogrtač. Na starotalijansko-dalmatinškom dijalektu. Svi se njime zagrću kad zategne mraz...

Najprostija moguća bunda, odrana ovca, izvrnuta naopačke, ušiješ par dugmeta i eto ti. Nose ga pastiri, čobani, kao i svi oni koji se tako osećaju.

Tako je. Vidjevši ono što tolerira od ljudi na mjestu, odlučio sam otići. Od ponoći, Mitka ne piše više od jednog pisma. Zašto? Jer više Wukajli nije ono što sam vjerovao. Ušao sam na stranicu sa željom da pročitam sve što je objavljeno i nisam mogao podnijeti 24 sata da bih ostavio nešto što će ostaviti trag na mjestu. Korekcija, sve je bilo sjajno, Ljubljenje, upoznavanje načina pisanja, upoznavanje dobrih ljudi. To se dogodilo nekoliko puta ne uzimam, cijeli dan jedem samo da se oporavim sve što je objavljeno, što slučajno ne mogu propustiti. I ne jede. Bilo je kvalitetnih stvari, izvrsni autori u lijepo razmišljanje. I sada ... Sada se Wukajlija svodi na uobičajenu uvredu i kapu s idiotske scene. Pa, ja razumijem da svatko nađe u jednoj žutoj minuti, tako da počinje nekontrolirano da impresionira svakoga tko je bio pored njega, ali takvo ponašanje traje mjesec dana ili više, ne mogu pomoći. I da, da postoji netko od ljutnje? Virtualna slika kaže da je to slučaj. Kakva bi mala i nesretna duša trebala biti, kako bi potaknula smisao za humor i pokupila osobinu, biti neozlijeđena, čak i ako postoje jedinice i nula na ovom svijetu. Više se ne žalim na to, ali jest. Dvostruke narudžbe. Zašto? Ne možete li reći sve što mislite, ili jednostavno nemate loptice koje stoje iza pokrova? Šteta. Šteta. Šteta. Zbog gore navedenih razloga, shvatio sam da ovo nije mjesto za mene. Došao sam ovdje pisati i pogledati neke zdrave i normalne snimke, ali to više nije slučaj. Znam da će sada nakon ovog posta pronaći pametne glave da mi kažu da ne zaslužuju da daju svoje misli, jer sam ovdje nekoliko mjeseci. Možda je u pravu. Postoje mnogi pisci s dužom uslugom od mene. Ali to je malo zastrašujuće kada se takvi autori bacaju u ekzaltacijate na delirij koji su nedavno posjetili. Dakle, kažem, bez obzira koliko mi košta. To je toliko od mene. Vjerujem da nisam propustio ono što mi nije važno, ali vjerujem da netko može zamisliti da li su ti strahovi istiniti i da će se nešto promijeniti. Bili su živi i zdravi!

Pravilo po kom uvek propuštaš auto za čijim volanom se nalazi žena, ne zato što si nekakav džentlmen, već da ne bi izazvao saobraćajku, jer one daju gas kad se najmanje nadaš... a i kad ne bi trebalo.

Kad košava pusti Ivana Gavrilovića i raspiči 200 na sat pa krene da te vraća unazad dok ti tripuješ da ideš napred.

Poslednja faza, tešenje

Legendarna meksička pop grupa sa doslovno bezbroj članova i isto toliko hitova, te featuringa na nečijim istim. Pokrivaju muzičko tržište od Nikaragve do Južne Koreje i obavezno se predstave na početku svake svoje pesme ili koprodukcijskog projekta. Fini momci, kraljevi diskoteka, klabana i kafana. Čuješ nešto njihovo svaki jebeni dan...

Uraditi nešto sa neverovatnom lakoćom, sa pola gasa što bi rekao TEČA.

Još grđe od punoglavca. Ovaj se bar razvije u žabu koja brzo može da reaguje na opasnost, ako preživi sve faze, a ovoga zadavi malo krupniji mačor. Mozak postoji samo da bi služio tom istom sistemu koji ga je i kreirao medijskim i informacionim manipulasinjem. Što bi rekli Zemunci- živina.

Natovario sam te k'o magare, pa sad uživam u after sex cigareti. Brezobzirno koliko fejdovsko-čekaoničarski retardirano bilo.

Kepec, samo ljubaznije rečeno.

Navući kifozu, tj iskrivljenu grbu od višegodišnjeg kičma-transa.

Narod, malo kulturnije rečeno.

I zvanično sam otišao u kurac. Dodaj mi daljinski, i skloni se od televizora.

Eventualno mi iskokaj kokice da se zanimam, ako si dobre volje. Ne teram više nikoga ni na šta. I ne tražim. Niti očekujem.

Dogadjaj koji se valjda danas desio, a na koji je čekalo fazon 5 čoveka u celoj državi. To bi navodno trebalo da spase sunovrat srpskog društva.

Kao da muzeji i biblioteke ne postoje u svakom gradu u Srbiji, pa ih obilaze uglavnom ekskurzije, a članarinu u biblioteci plaćaju tek retki zanesenjaci i oni koji nemaju kompjuter i internet gajbi pa su prinudjeni da koriste javni.

Sad se očekuje da nam postavke izložbi nekih starudija, ulja na platnu Jove Pajovića i pegle na žar povade katastrofalno stanje u kulturi, kad već nikome ne pada na pamet da skloni djubre s televizije i sredi obrazovanje da nam decu ne uče kako su bespolna bića.

Jebem li vam majku u pičku ja. Bolje je tu zgradu na Trgu pretvoriti u hotel s kockarnicom i diskotekom, pa i da ima neke vajde od nje.

Supertajno oružje Longija, heroja narodne odbrane, lidera u regionu i još masu titula.

Longi čuva svoje koplje uštekano na ledjima, ispod ogrtača, i retko ga upotrebljava, samo u krajnjoj nuždi, jer je svestan njegove moći.

Zato što bi Longiju pala ta kruna sa glave, kada bi se ponašao džiberski, mlatarajući kopljem niz ulicu i kurčio se nad običnim smrtnicima. Prestao bi da bude heroj.

Poteže ga jedino kada na megdan izazove Šorti. Sa svojim prozivkama kako je longiji od Longija.

A nije tako, jer se Šorti onda ne bi zvao tako. I to strašno ide na kurac Longiju, to opovrgavanje činjenica i sve te pogrešne priče, bazirane na jednostavnom nemanju pojma o tome kakva je institucija Longi.

Evo ti kurac, Šorti.

Ono što obavezno treba pitati poslodavca na razgovoru za posao.. Zato što sit gladnome ne veruje.

Kad loše srolaš buksnu, pa prespeš materijal u novu rizlu i ajmo ispočetka.