Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.

Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.

Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)

Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.

Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.

Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.

Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.

Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.

Ne znam za vas, ali ja tako.
Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.

Primer 1:
Diskoteka BUS. 1996 g. 1h 16 min posle ponoci.
Sve ribe uz ovu pesmu OBAVEZNO igraju i glasno pevaju, pomno i pazljivo prekrivajuci prelepi, slavujski glas Svetlane Raznatovic, poznatije kao Ceca.
Uz strofu "Ovooo seeeeecanjeeee, rusii meeeeni sveee"... obicno se ribe hvataju za gornji deo grudnog kosa, ili za srce pokusavajuci da docaraju tu tragicnu atmosferu koju prezivljava glavna junakinja u pesmi. Sto se tice dela "Mooj Beoooograde, zagrli meeee..." - tu je vec potrebno rasiriti ruke i usmeriti ih ka nebu.

Dok ide ova pesma, ribe igraju dok tipovi pomno prate njihove pokrete i nemo klimaju glavom. Oni se oglasavaju samo na pocetku tokom jedne strofe.
"Znam za jedno ime, al` ga ne spominjem (i onda svi prisutni u glas) EE-E-EEE!"

Primer 2.
Ukoliko se nalazite u automobilu i slusate ovu pesmu, obavezno je otvoriti sve prozore na Vasim kolima i podeliti lepotu i tragediju, neizvesnost i agoniju ove prelepe kompozicije.