Arhaična balkanska naprava sa kraja devedesetih i početka dvehiljaditih, koja težinom podseća na manji nadgrobni spomenik. Sastoji se iz dva dela: kućišta koje zvuči kao usisivač koji guta šljunak i ekrana koji zauzima tri četvrtine radnog stola. Kad se upali, lokalna trafostanica povuče tri megavata više. Ekran sa katodnom cevi je emitovao toliko toplote i statičkog elektriciteta da si zimi mogao na njemu da greješ ruke, a leti si rizikovao da dobiješ boju u licu kao da si bio na moru. Svaki pravi bučuk imao je preko gornjeg dela monitora prebačen milje (heklani stolnjak). Verovalo se da milje, po naređenju SZO, upija 99% smrtonosnog „zračenja” koje ta skalamerija emituje dok ti pokušavaš da upališ Counter-Strike. Kada slika na monitoru odjednom dobije ljubičasti ton ili se skupi u jednu liniju, kvar se otklanjao zahvatom koji se prenosio s kolena na koleno-udarcom otvorenom šakom odozgo. Ako ga udariš kako treba, katodna cev propeva, slika se ispravi, i vozi dalje.
John Snow
Lingvistički pokušaj da se par patika uzdigne na nivo božanstva. Izraz „gilje“ najčešće koristi osoba kojoj je koeficijent inteligencije obrnuto proporcionalan ceni obuće koju nosi, a čiji je vokabular tesan kao kalup na kineskim kopijama. Paradoks u kojem se daje poslednja para za parče gume i plastike kako bi se fascinirali ljudi koji te zapravo ne zanimaju, dok ti čarape unutar tih istih giljica imaju mnogo rupa i gljivica. Dolazimo do zaključka da svrha gilja nije udobnost, već stvaranje iluzije da si bitan lik iz kraja. One su uniforma za ljude koji misle da se harizma kupuje u sportskim radnjama i da će ih par fluorescentnih pertli spasiti od potpune anonimnosti i nedostatka ličnosti.
Primere imate u svakodnevnom životu, svuda oko Vas
Nažalost…
Univerzalna jedinica za merenje slobodnog vremena, nivoa žeđi i socijalnog statusa na zidiću ispred zadruge. To više nije čovek iz istočne Srbije, već tečno pogonsko gorivo koje ima moć da običnog radnika pretvori u doktora nauka za geopolitiku, fudbal i mehaniku u roku od tri gutljaja. Priznaje se isključivo u "zidarskoj" flaši od po’ litre. Svako ko pije iz limenke ili, ne daj Bože, iz "univerzite" 0.33l, sumLJiv je i verovatno ne zna da zameni ni sijalicu u dnevnom. Nakon prvog Zaječarca, tvoj problem postaje "samo sitnica", a nakon trećeg spreman si da konstruišeš novi motor na vodu.
Posle odrane gajbice imaš vizije kao da si šmrkao nitro farbu. Otvaraju ti se novi horizonti, čuješ zvukove koje nikad nisi čuo i vidiš boje koje nikada ranije nisi video.
To je osoba koja se kreće isključivo putanjom između dva kafića, bankomata i trafike, ali sa izrazom lica kao da upravo prenosi državne tajne ili dogovara prodaju fudbalskog kluba. Njegovo „završavam nešto” je univerzalni kod za: „Nemam pojma gde sam krenuo, ali moram da izgledam bitno dok me neko ne pozove na kafu.” Završavač je jedina osoba koja može da provede 8 sati „završavajući stvari po gradu”, a da se kući vrati sa kesicom čipsa i praznom baterijom na telefonu.
(Srećeš ga na glavnom trgu, on hoda brzim korakom, blago nagnut napred, sa telefonom u ruci koji čak i ne zvoni)
Ti: „E, gde si bre, šta ima?”
Završavač: (staje na pola sekunde) „E, gde si... Jao, ne pitaj, evo završavam nešto po gradu, haos mi je! Od jutros sam na nogama, neka dokumentacija, neki papiri, treba i do majstora da skoknem... Evo, mozak će mi eksplodirati.”
Ti: „Pa hoćeš na kafu da predahneš?”
Završavač: (odmah menja izraz lica u potpuno smiren) „E... pa ‘ajde, može jedna na brzaka, taman dok mi se ovaj javi da mi potvrdi to što završavam.”
Magični proces pretvaranja drveća u besmislene obrasce kako bi se dokazalo da drvo, vi i država zapravo postojite. To je umetnost gubljenja vremena na prikupljanje dokumenata koji služe isključivo tome da potvrde da su prethodni dokumenti koje ste doneli-tačni.
“Ali gospodine, potrebna Vam je potvrda da je ova potvrda overena”