Kum kumu: -Pa kako si je mog'o kume!? Izgleda k'o da je vuk krmači pravio.
-Eeeeee, kume. U našim godinama nema loše, samo dobra i bolja.

- Jebote, bio sam sinoć u klubu. Bile su i one dobre ribe. Napucane do jaja. Svi su slinili na njih...
- I?
- I šta "i"?
- I jel' šta bilo? Jel' ih ko pokupio?
- Pa bilo je pokušaja, ali mensečini uzaludno.
- Pa, da. Čisto prkošenje kurcu.

- Bila sam danas u banci. Blokirali mi račun. Hoće da plene imovinu. A sve zbog neplaćene rate obračunate po novoj kamatnoj stopi zbog denominacije u Švajcarcima. Jebem li im, da im jebem milu mater.
- Aeeee, sestro. Jel' ti to možda proradio majčinski instinkt?

Noć. Subota na nedelju. Negde oko četiri ujutro.

Vozim prema stanu sporednim zabačenim uličicama kojima često ne prolazim, kako bih izbegao policijsku kontrolu zbog vožnje u alkoholisanom stanju.

Na mestu na kom se to najmanje može očekivati, policijski službenik propisno, uz pomoć lizala, zaustavlja moj automobil, koji je, isto tako propisno, okićen svadbarskim kičerajem. Spuštam staklo i začujem poznate reči.
- Dobro jutro. Molim vašu vozačku i saobraćajnu.

Tražim dokumente pokušavajući da suspregnem dah. No, i pored toga, moj plavi anđeo ipak uspeva da očita alkoholne pare u unutrašnjosti vozila, okreće glavu i saopštava prisutnom kolegi svoj sud i bez upotrebe alkotestera.
- Loza.

Potom, okrenuvši se prema meni, izgovara magične reči započinjući igru koja označava krunu njegove profesionalne karijere i ljudske misije. Ova igra, u kojoj neizmerno uživa i zbog koje je bio spreman da čitavu noć provede ovde, na ovom pustom mestu, najviše podseća na igru mačke sa već savladanim plenom.
- Da li ste večeras konzumirali alkohol?

Obeshrabren dijagnozom koju je uputio kolegi, pokušavam da se vadim.
- Idem sa svadbe.

Prekinu me pre nego što uspeh da izgovorim tu prostu rečenicu.
- Nisam vas pitao odakle i kuda idete. Da li ste konzumirali alkohol?

Pokušavam uzvratiti protupitanjem:
- Čoveče, da li si ikad bio na svadbi, a da nisi popio? Živim u blizini. Idem pravo kući.

I na ovo me dočeka spreman, uvežban odgovor. Njegova samouverenost u kontrolu nad situacijom postepeno počinje da utire put dolasku do potpune dominacije sa elementima nirvane.
- Gospodine, nemojte pokušavati da se intimizujete sa službenim licem. Da li biste izašli iz vozila?

Videvši da je đavo odnio šalu, polagano izlazim i pažljivo prilazim suvozačevom mestu službenog vozila, na koje je junak ove priče već zaseo. Pri tom se, koliko mogu, trudim da ne odajem uobičajene motoričke simptome preteranog i skorog udisanja alkoholnih para.

Postavivši na kolena obrazac zapisnika o saobraćajnoj kontroli i moja dokumenta, naš junak samouvereno nastavi da igra igru mačke i miša, dok drugi kolega nezainteresovano gleda u mračnu uličicu.
- Da li imate nešto protiv da vas alkotestiramo?
- Zaista nema potrebe. Živim trista metara dalje. Umoran sam, idem na spavanje i to je to.
- Ali gospodine, kako da utvrdimo da li ste konzumirali alkohol?

Vidim da od jeftinog izvlačenja nema ništa i ponovo menjam taktiku. Preuzimam rizik, vadim iz džepa već pripremljenu deviznu novčanicu i oprezno je ostavljam ispod šajbe ispred suvozačevog mesta u službenom vozilu, pored samog alkotestera.

Pogledavši pažlijvo, najpre na novčanicu, a potom i u moje dokumente i obrazac, službeno lice dotače laktom svog nezainteresovanog kolegu, pogleda me prodornim samozadovoljnim pogledom i upita:
- A zbog čega je ovo potrebno?

U trenutku kad pomislih da ću, pored vožnje u alkoholisanom stanju, sebi na vrat da natovarim još jednu optužbu i to za pokušaj davanja mita, poče da puca moja poslednja linija odbrane.
- Čoveče, pa dajte... Pustite me kući. Popijte neko piće... ako smem da vas počastim.

Odgovor koji stiže sa druge strane samo još više nahrani crva moje sumnje. Mačka je još čvršće stegla miša.
- Gospodine, vidite li vi ovo? – reče pokazujući prema dopola ispisanom obrascu.
- Mi dužimo ove naloge. Zar vi mislite da ja kod kuće imam štampariju?

Suočenost sa novom i još težom optužbom potpuno potisnu moj primarni problem i spremno posegnuh rukom prema alkotesteru. Miš je bio savladan.
- Polako. Gde ćeš? – zateče me svojim odgovorom.
- Pa, kad već nećeš da me pustiš, daj da duvam. – Odgovorih spontano prividno opušten pod naletom adrenalina od malopre.

Polako, bez ikakve žurbe, uze mi iz ruke alkotest kako bi otpočeo završni čin.
- Kako ti da duvaš kad si pio? Ja ću da duvam. – reče i kao u snoviđenju uze aparat dunuvši u njega snažno i odlučno.

Pokaza mi očekivan rezultat analize i time najavi rasplet ove neravnopravne igre. Njegova naredna velikodušna gesta samo još više naglasi veličinu njegove pobede.
- Evo, pogledaj. U čemu je problem? Vidiš da večeras nisi pio.

Potom, uvežbanim pokretom leve ruke uze i ubaci deviznu novčanicu u kasetu službenog automobila, dok mi je desnom rukom dodavao vozačku i saobraćajnu dozvolu.
- Laku noć. Idi da spavaš i pazi da usput ne nepraviš neku glupost. Mi ćemo ovo da završimo. – reče okrenuvši se prema pospanom kolegi ovlaš pogledavši u napola popunjen obrazac izvršene saobraćajne kontrole.

Ovim je igri bio kraj.

***

Kako bih se uverio da moje viđenje ovog događaja nije plod mašte načete umorom i potaknute alkoholom, narednog sam dana proverio da li mi zaista nedostaje ona moja devizna novčanica.

Može da označava i sterilnog lika iz Gospodara prstenova po imenu BilBo(?) Baggins.

- Sine, šta je ovo? Ne mogu da otvorim vrata od kupatila.
- Pa, kevo, to ti je ona tvoja veš mašina ponovo krenula da stere veš.

Стигнем неки дан кући са посла, са сумраком у очима, сазнавши да сам од сутра на пола радног времена. Отварајући врата стана, ударим у неки пакет.

- Купила сам нов усисивач. Онај стари тера прашину, уместо да је усисава. Сутра ће да нам дође и нова веш машина. Знаш да је матора утрулила и не центрифугује, па морам на руке да цедим.

Чувши ове нежне речи, остетим како ми пада мрак.
Купила? Зашто? Како?
На кредит, наравно.

- Знаш, био је попуст. Педесет одсто. Знаш ли ти уопште колико сам нам пара уштедела?

Осетим како ми крв куља у лице. Да не учиним нешто недостојно, покушам да се присетим мог другара Гогија, који ми је пре неког времена зорно илустровао ову ситуацију. Déjà vu.

---

- Кредит, то ти је кад се напијеш, па заспеш на ладном. Стишћеш се да не назебеш, а притишће бешика. А онда се несвесно олакшаш. Облије те милина. Нема више притиска, а теби фино, топло...

Јесте, брате, ал'много је гадно кад се о'лади.

И зато: Штедимо купујући ствари које нам не требају, парама које немамо, јер само тако можемо да победимо кризу!

- Moš' misliti! Bata Gile ostavio ženu i otiš'o sa onom malom iz Kikinde. Prodo kuću i uz'o lovu, a ostavio ženi firmu u stečaju i stan pod hipotekom.
- Gile! Taj zna sve krivine i ne koči u svakoj.

- Deda, jel' znaš da nam dolaze teča i njegovi?
- Ma pusti, sine, pasji svatovi.