Fuš šuškavac.

*-Znaš li ti sine kad je ćaća igrao za FK Polaznik iz Vrbasa?
-Ćale, taj klub ne postoji.
-Ti znaš, balavče jedan! Hoćeš da čuješ priču ili ne?
-Naravno da hoću.
-Eh...*

Bilo je to davne devedes' treće. Igrala se prva liga Vojvodine. Polaznik je tokom cele sezone bio u dnu tabele. Takva je bila situacija sve dok trener, ser Mihail, nije otkrio mladog talenta, khm... **mene**.
Igrao sam treću postavu, tačnije, bio zamena ukoliko se neko iz druge povredi. Na nečiju nesreću, a moju tada sreću, to se i dogodilo. Petar Janković slomio je nogu na utakmici protiv Radničkog iz Kruščića. Dobio sam priliku da pokažem šta umem. Zaigrao sam u prvoj postavi!

Sudija je svirao početak utakmice. Lopta mi je istog trenutka došla do nogu. Teren je bio toliko veliki da sam shvatio da je ovo zapravo jedna veoma laka igra. Poigravao sam se. Davao fantastične pasove, asistencije, a na toj tekmi pala je i petarda. Postigao sam pet fantastičnih golova. Tri solo prodora, jedan iz slobodnjaka i jedan glavom. Talenat je otkriven!
Ređale su se pobede. Moj tim je dostigao drugo mesto na tabeli. Ja postao novi Ćavi ekipe, dobio desetku i kapitensku traku. Ali sledi ono najslađe. Derbi!
Vojvodina nam je bežala bod, a bilo je to zadnje kolo u ligi. Svi smo bili uzbuđeni, a od mene se najviše očekivalo, što je, jelte, logično.

Počelo je! Njihovi igrači bili su tako brzi, eksplozivni, uigrani, a mi... mi smo bili još bolji na čelu sa mnom. U prvih deset minuta ništa se nije događalo, ali onda fantastičan špic iz, kako vi klinci kažete ''Voše'', zabio nam je golčinu sa trideset i kusur metara. Podržavao sam saigrače, govorio im kako to nije ništa, al' do poluvremena smo dobili još dva komada. Bilo je **3:0** za Vojvodinu.
U svlačionici trener nije imao šta da nam kaže, shvatio je da nismo na njihovom nivou, a ja sam baš mislio suprotno.
Počelo je drugo poluvreme, šutnuo sam ljutito loptu sa pola terena i pogodio prečku. Mnogi su se smejali, ne sluteći da je to zapravo bio tek početak pretnji.
U sedamdesetom minutu rezultat je bio isti. Kao da sam se samo ja trudio. Lopta je došla do mene, a u glavi mi je bilo *''Sada je tvoj trenutak''*, i bio je! Sa lakoćom sam prešao tri igrača i fantastičnim lob-šutem savladao golmana. **3:1**! Navijači su se digli na noge i sada je sve imalo smisla. Sledeći napad dosuđen je slobodnjak za FK Polaznik, ne moram ni da ti pričam da sam bio strelac tog gola. **3:2**!
Stadion je goreo i čekalo se samo na gol izjednačenja. Bio je devedeseti minut, Vojvodina je igrala bunker, a sudija produžio samo 60 sekundi. Svi smo bili u napadu. Njihov golman ispucao je loptu do kraja šesnaesterca, a tamo je stajao čovek koji je bio najgora pretnja po njihov gol. Izvanrednim volejem sam zabio loptu međ' dve stative i odveo naš tim do produžetaka. Igralo se na zlatni gol.
Kada je počeo prvi produžetak išli smo samo na jedno, da što pre damo gol i odemo putem šampiona. Dao sam pas mom kumu Miloradu, on je przinom vetra proturio loptu do aut linije i ubacio u šesnaesterac, direktno meni na glavu. Dok je lopta bila u visu, razmišljao sam da li da postignem gol za pobedu ili da odložim Milenku. Opredelio sam se za drugo. Grudima sam spustio loptu Mićku, pravo na nogu, a on nas profesionalnim šutem odveo na prvo, šampionsko mesto. **3:4**! Sve je bilo kao u bajci, a prase koje smo uveče jeli bilo je toliko slatko, valjda zbog pobede...

*-Sine, ti to spavaš?!*

Bio je decembar. Vraćao sam se sa treninga. Napolju je bilo i previše hladno za jednog desetogodišnjeg dečaka, pogoto ako nije sirovina u njegovoj generaciji, što ja naravno nisam bio. Sneg je vejao, a ja sam se kretao brzinom puža. Kolena su mi klecala, što od hladnoće, što od raznošenja na kondicionalnom treningu. Obukao sam dva para običnih i jedne vunene čarape preko njih, al' nije vredelo, noge su mi bile zaleđene, sve do trenutka za koji nisam ni slutio da će se ikad u mom bednom životu dogoditi.

Na jednom mračnom ćošku ukazao mi se gadan prizor. Tri starija momka mučila su dečaka mojih godina. Srce je počelo sve jače i jače da mi lupa. Približavao sam im se. Šta uraditi? Pomoći vršnjaku ili samo ignorisati situaciju? Kada sam došao do njih, kao da se nešto probudilo u meni. To nisam bio ja!
''*Ostavite ga na miru*!''- promumlao sam. Pogledali su me gorko, a glas iz mojih usta bio je sve jači i jači. ''*Pustite ga il' ću vas obesiti za muda!*'' bila je sledeća rečenica, koju sam inače pokupio od ćaleta. Počeli su da se smeju i da mi se približavaju, onako ko u filmovima. Tada sam shvatio da zapravo imam muda! Nije me bilo strah od ta tri drkoša! Poljubio sam krst koji mi je visio oko vrata i zaleteo se.
Prvom sam pocepao arkadu, počeo je da beži vikajući ''*Mamaaa*!''
Drugi me je dosta zadržao. Rvali smo se. Ispala mi je patika. Valjda zato što su mi se noge oznojale zbog silnih čarapa. Uzeo sam patiku i pogodio ga po sred nosa. Pao je.
Treći je očigledno bio najveći mudonja. Izvadio je onu gvožđuriju, valjda su ga zvali neki bokser, nebitno. Setio sam se da mi je ćale poklonio kopačke iz njegove mladosti, imale su gvozdene krampone. Izvadio sam ih iz torbe i rekao frajeru ''*Sad smo kvit, pucaj*!'' Krenuo je na mene brzinom svetlosti. Dobio sam udarac u glavu, pao sam. Ležeći u snegu, primetio sam na prozoru obližnje zgrade tri devojčice iz četvrtog tri kako posmatraju ovaj nemili događaj. Kao da su mi dale snagu. Ustao sam i nabio sam drkošu kopačku u usta. Kad sam je izvadio, ispalo je i nešto belo sa njom. Valjda zubi, ne znam.
Sva trojica su plakala, a tri lepotice su se smeškale kraj prozora. Bio sam njihov heroj!

Onaj mučeni vršnjak mi se kroz suze zahvalio. Namignuo sam mu, iako nisam znao, i uputio se ka kući. U glavi mi je samo bila ta scena, bio sam premoćan! Ali to nije sve.
Šetajući, čuo sam kako me neko doziva: ''*Pero*!'' Okrenuo sam se. bile su to one tri devojke sa prozora. Pozvale su me gore i tu su ubijene još tri muve.

Telefon mi je zvonio bar dvadeset puta. Znao sam da je otac, al' sam takođe znao da će biti veoma ponosan kad mu kažem da sam premlatio tri nasilnika i da sam pojebao tri najlepše devojčice iz škole.

Buksna u mraku.

**Košta toliko i toliko.**
______
*Izraz koji se koristi isključivo ukoliko znamo više cena određenog ili jednostavno nismo sigurni što se tiče iste.

Jakna sa velikim džepom preko stomaka.

Reči posle kojih možete očekivati oštar napad na vašu ličnost, ponos ili šta već.
Sagovornik je spreman da vam saopšti nešto zbog čega treba da vas je sramota; nešto što je krio duže vreme, a možda i kraće ukoliko je osoba *bez dlake na jeziku*.
Čućeš pravu istinu o onome za šta ti misliš da je idealno i čime se donekle ponosiš.

Što je najgore od svega, **bićeš uvređen**.

Pandur novajlija.

**Znam da nisam, al' me je iz nekog razloga blam da to i kažem.**

Odgovor mnogih pripadnika muškog pola kad nađu *ženu svog života*, imaju seksualni odnos sa njom, a onda se suoče sa jednim, za njih veoma zajebanim pitanjem: *''Jesu li joj prvi?*

Naime, svojim hvalisanjem u početku, uspeo je da dokaže da će taj odnos potrajati. Uspeo je i drugima da utuvi u glavu da je smuvao i poseduje *samo takav komad*, da mogu slobodno svi da mu pozavide. Lepa, pametna, zbodna đevojka. Ima li boljeg?

**Ali!** Poenta priče je da je hvalisanje i ceo uvod u onakav rasplet koji donosi pitanje bio to da je dasa celu ljubavnu priču vodio na to da je baš on taj koji je otvorio katanac lepoticine pičkice. On je bio taj koji je *probio paučinu* u njenom međunožju, ali opet, iako svi njegovi slušaoci ne znaju da li je to istina, nešto mu ne da da to potvrdi onim najprostijim rečima: *''Jesam, bio sam joj prvi''*, jer **nije**.

Igrači Borusije.

Sve čime možeš počešat' leđa.

Rizle, flop i sve ostalo neophodno za motanje džoksa.

Uradi ono što sam ti rekao iz ovih stopa. U suprotnom će biti posledica.

**Govori se ukoliko sagovornik ćutanjem pokušava da izbegne svaki vid komunikacije o zadatoj temi ili ako isti pokuša da skrene sa teme.*

Postati teži od ćaleta.

Sve čime se može otvoriti neko.

Utešna rečenica koju žena izgovara u svoju odbranu kad napljuješ bljut koji je napravila.

Ono što izgovaraš kada skontaš da je prethodna rečenica loše uticala na sagovornika.

*''Провели смо лето, заједно смо били, шетали крај мора и сањали снове, ал' море к'о море, немирно и плаво, као коса твоја, као очи твоје...''*

Био је то дан када сам се враћао из школе, последњи, најбољи дан. Ишао сам улицом узбуђен што ћу наредна два и по месеца провести са пријатељима и породицом. Мирисало је цвеће и све је било као у рају. Гледао сам лептире како весело лете и забављају се у последњем дану свог кратког живота. Пчеле су летеле са цвета на цвет, баш као моја другарица Вера. Мој пут до куће изгледао је као у сну, све док нисам дошао до пешачког прелаза. Чуо сам сирену, али нисам могао ништа да учиним. Веселог дечака ударила су кола.

Следећег дана пробудио сам се крај две баке и особе која ми је променила распуст. Завијена у завоје, изгледала је предивно, што говори о томе каква се лепота крила иза тог белог прекривача. Била је то жена мог живота!
Иако смо били у болници, дало се за приметити да се рађа једна велика љубав. Наши погледи сударали су се као ја са колима онога дана. Осмеси су нам се преламали као моја ребра и нога онога дана. Све је било тако божанствено!
Није могла да прича, нисам знао зашто. Касније сам чуо да нас је задесила иста незгода. Било нам је суђено!
Делили смо банане и сокове које су доносили посетиоци. Зезали се са инфузијом и правили лажне узбуне све док једнога дана није преминула бакица поред нас јер сестре нису стигле на време. Баш као у оној причи са дрвосечом и вуком, који га наводно напада.

Пре мене се опоравила. Од тада нисам чуо за њу. Преселила се у иностранство и сада има односе са пребогатим Французом. Покушао сам да је заборавим, али мало теже је ишло... Мој распуст био је предиван за мене, испуњен с љубављу као и прелепим тренутцима проведеним у соби број 37.

*Провели смо лето, заједно смо били, лежали у креветима и сањали море, ал' снови к'о снови, нестварни су били, као коса твоја као очи твоје...*

Reklame koje se emituju tokom poluvremena bilo koje utakmice Jelen Super lige.

Otvoriti nekoga.