Конверзационо - ирационални шах мат, тачка на тему.

Може и просто - надживећу те.

Upravo si se vratio kući sa šljake, bled, unezveren i potišten. Kontempliranje o samoubistvu ne pomaže, kao ni svež novembarski vazduh, optočen neformiranim pahuljama. Staropramen četiri komada, 200 kinti u supermarketu na sniženju, popio si dva, šašoljiš mošnice autopilot metodom i gledaš kako Roni maši nekoliko puta iz snuker pozicije, sve kako bi dobio na kraju. Baraba britanska. Ložiš kotao, 'nako besomučno, sa planom da se zavališ u fotelji i repriziraš The wire, uz kombo preostala dva Staropramena i nasumičnom žestinom. Ima one rođakove sterlejke što silazi metodom manjeg otpora. Vibratorna senzacija prestarelog androida, poruka od Dragoša, otvorila se nova kafana u blizini. Tu su nekada matorci pikali pišpirić u pare, ne može biti dobro, ali hajde, mali frižider, a od čizkejka nije imalo mesta za preostale limenke. Aušvic pokretima do tamo, rezignirano i kolerično, kao šiparica posle razočaravajućeg razdevičenja. No dobro, tri duple šljive i pet Zaječarca, neko je pustio Rage against the machine, šta je ovo, sve omladina jebote?! Par vrućih piva kasnije, pokazuješ svima majicu sa printom Darta Vejdera koji penetrira u prkno Džorža Lukasa i smudi mu bradu, hvataš se za luster i ispuštaš primitivno tribalne pokliče. Smisao je transparentan, a život miomirisna livada pokošene otave u međunožju Fonde Džejn iz Barbarelle. Imaginarnim kopljem predvodiš rulju i nagnavaš u dalje pohode. Veče je mlado, diem je carpe, Sizif je zaboravio kamen.

Bodibilder van kreatin dijete.

Kreativno, gramatički neispravno skrojen špediterski žargon. Prema shvatanju autora, nastao u nekoj od germanskih zemalja, te komično asimilovan u domaću upotrebu, a sa razloga što je teško zamislivo da naše kamiondžije prilikom svake intervencije izlažu prenosivi, signalizirajući trokut na put. Naime, izraz se koristi za deskripciju osobe toliko pokvarene od alkohola, da je bližu okolinu krajnje nužno obavestiti o njenom trenutnom stanju, postavljanjem figurativnog trokuta.

Tradicionalni ruralni litigacioni običaj, koji podrazuma kreativno, besomučno, nesuvislo, i besmisleno utuživanje najbližih ljudskih bića, sa parolom "Videćeš ti na sudu!". Naravno, tu je sud nekakva izobličena verzija pravde i pravičnosti, čija je maskota posrnula Justicija, sramno presamićena na tarabi, sa pocepanim himenom i mrežastim čarapama, koja grozničavo tutka zarađeni novac u dekolte, a sam uzvik groteskni i degradirani SOS, protivurečan svojoj svrsi. Prosečan Srbin je instituciju namenjenu primeni zakona i zaštiti prava, u duhu svoje ćudi, zgrabio za iznutricu i drsko okrenuo naopačke, kreirajući svojevrsni cirkus za svoje kapciozne potrebe, te ujedno stvorio metu za svakodnevno pljuvanje, korenje i ritualno čišćenje sopstvenih frustracija. To je uostalom slučaj i sa preostalom državnom aparaturom, kao i samom ideologijom koja služi u cilju formiranja vlasti. Dajte nam sud, daćemo vam čanče, dajte nam komunizam, daćemo vam krnji socijalizam, dajte nam kapitalizam, evo vam hiper naoštrenog društva željnog da troši, koje pritome nema dinara u džepu. No, to je već neka druga tema.

Kurac moj. Nažalost, ova konstatacija ponajbolje opisuje nestidljivu šupljinu egzistencije i alavu, grotesknu babušku šunda koja čuči na ramenima savremenog čoveka. Nemojte me pogrešno shvatiti, autor nema ništa protiv Gordana Kičića, čoveka koji uvek glumi sebe, čak i kada to ne pokušava, čak i kada ne glumi, čak i kada pazari povrće. Stvar je u stavu, stavu koji se tako besomučno, preko veze, intruzivno nameće pitomim ljudskim glavama, stav da moraš biti prikaza sposobnosti, govoriti brzo, naizgled mudro i smisleno čak i kada opisuješ brabonjastu jutarnju fekaliju, sve gurmanski začinjeno teatralnošću i šik akcentom koji tako dobrano doprinosi navodnom kvalitetu diskursa. No, ne stajmo na diskursu, glamur je takođe bitan, taj zalizani, klintistvudski pilj, jako poželjan je u arogantnom pohodu na društvenoj lestvici. Biti Gordan Kičić, stvar je kvantiteta nad kvalitetom, naporni oratorni fejl u skupocenom kaputu, čija iritabilnost naprosto zbunjuje slušaoce, dovodeći ih u zabludu da su zapravo čuli nešto jako bitno. Gordani Kičići su svuda, uspravljeni, babunsko kokainskih pokreta, brzih, neartikulisanih i tako pažljivo skrojenih da deluju preduzetnički. Oni što te zovu druže, bato, brate, kume, prike, kada im nešto treba. Za svaku radnju imaju čoveka, koji će skokom, gde oni okom, često okićeni muškim torbicama (hmm, gramatička neispravnost), rejbankama i mokasinama. Čelnici stranačkog podmlatka, ili pak oni koji to pretenduju biti. Poznajete takve glave, umesto aure širi se smrad svežeg izmeta, zakrljžljali evolutivni impuls, osećaj inkompetetnosti zavijen u ukrasni papir, i taj ogavni, ogavni pogrešno usmereni kontemplativni zrak u svaki vid materijalštine. Gordan Kičić koji gleda u zvezde, ne razmišlja o vaskolikom kosmosu i beskonačnosti nepoznanice bitisanja, on zvezde povezuje u dve povelike dojke, sa svežnjem novčanica između.

A Bogdan Diklić? Bog. Samo što je uvek glumio budale. Simpatične, duboko poremećene, dopadljive budale.

Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?

Ne Xl, ne XXL, ne XXXL, ne MMXXvrećazađubarL.

Luis veličina.

Рђа од човека.

Egzistencijalni krik prosečnog građanina Srbije u tesnacu čiji zidovi streme da dodirnu jedan drugoga.

Резигнирани одустанак од констатације и коментара. Карактерише га пребледело лице, полуоотворена уста згрчених мишића и пиљ проткан неверицом, огрнутом пресељеним бламом и искреним саучешћем за објекат зауста. Проузрокован скрнављујућом изјавом, без упоришта у кориту логике, која позива на осуду и линч, али уједно, због евидентне мањкавости, не дозвољава слушаоцу да на исту одговори смисленом репликом, јер би тиме била афирмисана и уједно оваплоћена у реалном свету. Стога се непосредно пред акт зауста, линеарни ток времена успорава, дајући могућност слушаоцу да изјаву донекле свари, својим неуронима подари дијареју, изазове анемичну узбуну у организму, и гласницама одузме могућност вибрације и модулирања протока ваздуха. Зауст је еволутивно произведени мук, скројен да инфериорним примерцима онемогући друштвени фидбек, да их отуђи, ражалује и сахрани, антипод отровној потенцији речи, неодобравајућа тишина пажљиво положена на пијадестал љупко откривених груди.

Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.

Masturbacija pospešena gledanjem porno klipa, čiji akteri neodoljivo podsećaju na real life osobe.

Najava tanatosa. Konstatacija na relativno blisku nadolazeću smrt, figurativnu ili bukvalnu, bledunjavog subjekta, koji isključivo putem svoje nejake pojave emituje signal da je spreman na partiju šaha sa Sablasnim Kosačem.

Izraz često korišćen radi postizanja komičnog efekta, stajanja na muku mamurnom primerku, kojem ni kombo brufen/ranisan nije pružio dašak olakšanja, ili anemičnom bolešljivom ortaku u stanju presamićenosti ala bakalar u loncu. Pored toga, nadasve odomaćen u memljivim kuloarima srpskih bolnica, daleko od ušiju onih koji su pali na postelju, sa jadnijom šansom za preživljavanje od poštenog građanina uz prosečnu potrošačku korpu.

Tačka na izvesno.

Šahovska mudrolija. Naime, nekada je logično u istoj poziciji da će jedan potez pratiti drugi, te neiskusnom igraču može delovati da je redosled potpuno irelevantan, iako od istog može zavisiti ishod partije. Izvući topa na otvorenu liniju, pa skakača na c3 nije isto što i obratno, sa kojih razloga stare kajle savetuju mlađane magnusevanabe da pre nego što gurnu drvce, vide ima li vajde u malom šaflovanju poteza.

Inače, kao i sve ostalo usko vezano za šah, apsolutno primenjivo na realan život.

Drvena prenosna posuda, čija je primena od krucijalne važnosti prilikom muže krava. Naime, niko pa ni čilaut krave ne vole da budu aseksualno vučene za svoje prerasle bradavice u vidu vimena radi ubiranja mukotrpnih plodova njihovih laktatnih žlezda, stoga je potrebno, a radi uspešne muže, uvesti element distrakcije. Ovaj element, kao što i svi znamo, za jednog preraslog sisara, koji troši obimne količine energije, iako ne radi ništa i po ceo dan zvrji pogledom u zidove od lepare, se ponajbolje ovaploćuje u vidu neke grickalice. Dakle, staviti kravi pred oči punu posudu ukusnog sena posoljenog po želji, će vam sigurno obezbediti adekvatan pristup njenom međunožju, sve dok ima šta da stavi u zubalo.

Devijacija standardnog modus operandi oralnog seksa koja se sastoji u potpunom ignorisanju visuljka i apsolutnom posvećivanju predelu mošnica.

Термин саткан од стране речи "insta" (брзо, тренутно, произведено одмах...) и домаће речи "drk" (скраћеница од дркати, у жаргону мастурбирати, провоцирати).

Користи се за опис новосаткане рутине новопридошлих генерација да, упркос и превише приступачном онлине порнографском садржају, играјући се са собом избацују телесне сокове искључиво посматрајући садржај на популарној друштвеној мрежи "Instagram". Ово указује на алармантну чињеницу да предње описана друштвена мрежа кумулира у оквиру себе и више него доступан надражујући материјал, понајбоље описан изразом "мучење курца".

Констатација широко распрострањена у судовима сваке надлежности нашег правосуђа. Истог оног које као осушена дојка сурогат мајчице на брадавици храни хорде тринаестих прасића парнично нам и деликтно изузетно надахнутог народа, те се број поступака множи по једначини истоветној оној за круцијални план репродукције велике Албаније, за разлику од решених који угледају светло правноснажности ретко колико и самоуправни орган задужен за оплодњу будећег припадника правне машинерије у месецима пред полагање правосудног.
Спојмо то са ненадахнутом администрацијом лоше обученог кадра у возићу губљења и налажења, долажења и недолажења бесмислене бирократије, и право је чудо како уопште правда доби епитет споре, али ипак достижне.

Изрека чији је објекат својински власник праисторијског десктоп рачунара. Такорећи, служећи се помодарским америчким сленгом, има дрвени компјутер, што би дигресивно имало смисла јер се ми балканци и стварно грејемо на дрва.

Ако вам ништа што сте управо прочитали није било јасно, ова доскочица се упућује вршиоцу фактичке власти над рачунаром толико огрезлим о прашину и скорелу семеницу, да на крилима својих изганђалих кулера пред вратима механичког раја, одржава сталну температуру довољну за припрему једне сочне кајгане.