Konverzaciono - iracionalni šah mat, tačka na temu.
Može i prosto - nadživeću te.
Brat A) - Poštovani gospodine sudija, mi smo se dogovorili, tj. nismo se dogovorili, zapravo, brat i ja nećemo po kuću, nego od obe kuće po pola. Sudija) - Koga vi, bre, zajebavate ovde?! - Brat B) Sudija, prošlu slavu mi je hvatao ženu za sisu, nema sa njim nikakvog dogovora. Brat A) Laže kuče, ovoga mi krsta. Ma, Gordane, džabe ti sisata žena, i imanje, i Lend Rover žuti, moj će kovčeg da okrnji tvoj spomenik. Sudija) muk... Brat B) muk... ______________________________
- Brute, sinko, ajde bataljuj da drkaš sa mansarde na dečiju ekskurziju i galske gladijatore, nego restartuj taj ruter, koči slika, a sad će Trezor na prvom. - Dobro bre...! Saću. (šapatom) jebaću te usta, moj će kovčeg da okrnji tvoj spomenik.
Upravo si se vratio kući sa šljake, bled, unezveren i potišten. Kontempliranje o samoubistvu ne pomaže, kao ni svež novembarski vazduh, optočen neformiranim pahuljama. Staropramen četiri komada, 200 kinti u supermarketu na sniženju, popio si dva, šašoljiš mošnice autopilot metodom i gledaš kako Roni maši nekoliko puta iz snuker pozicije, sve kako bi dobio na kraju. Baraba britanska. Ložiš kotao, 'nako besomučno, sa planom da se zavališ u fotelji i repriziraš The wire, uz kombo preostala dva Staropramena i nasumičnom žestinom. Ima one rođakove sterlejke što silazi metodom manjeg otpora. Vibratorna senzacija prestarelog androida, poruka od Dragoša, otvorila se nova kafana u blizini. Tu su nekada matorci pikali pišpirić u pare, ne može biti dobro, ali hajde, mali frižider, a od čizkejka nije imalo mesta za preostale limenke. Aušvic pokretima do tamo, rezignirano i kolerično, kao šiparica posle razočaravajućeg razdevičenja. No dobro, tri duple šljive i pet Zaječarca, neko je pustio Rage against the machine, šta je ovo, sve omladina jebote?! Par vrućih piva kasnije, pokazuješ svima majicu sa printom Darta Vejdera koji penetrira u prkno Džorža Lukasa i smudi mu bradu, hvataš se za luster i ispuštaš primitivno tribalne pokliče. Smisao je transparentan, a život miomirisna livada pokošene otave u međunožju Fonde Džejn iz Barbarelle. Imaginarnim kopljem predvodiš rulju i nagnavaš u dalje pohode. Veče je mlado, diem je carpe, Sizif je zaboravio kamen.
- Vidiš li ti ovo moj Dragoše, a malopre jedva iz jazbine da izađe?! - Ma vidim, čovek nije normalan, pa gde ćemo opet u Kontru, ima da izginemo. - Uhvatio majmuna, sad može i na K2 šerpasa bez. - Ništa, sipaj, ne možemo tamo trezni.
Kreativno, gramatički neispravno skrojen špediterski žargon. Prema shvatanju autora, nastao u nekoj od germanskih zemalja, te komično asimilovan u domaću upotrebu, a sa razloga što je teško zamislivo da naše kamiondžije prilikom svake intervencije izlažu prenosivi, signalizirajući trokut na put. Naime, izraz se koristi za deskripciju osobe toliko pokvarene od alkohola, da je bližu okolinu krajnje nužno obavestiti o njenom trenutnom stanju, postavljanjem figurativnog trokuta.
TOPLO LETNJE PREPODNE ISPRED KAFANE "BIK KOJI SEDI"
- Duco, daj dva ladna Zaječarca, ali nemoj se zajebavati, daj ona bliže motora, između Knjaz Miloša i roštiljske kobaje. - Stiže odma'. - Aj važ... .... .... - Šta ti je čoveče, što si se zabezeknuo? - Kako što, gledaj poljak, Čika Laza izlazi na trokut. - Spašavaj se ko može, opet će anegdote o Pašiću, Duco bataljuj to pivo, mora nešto da završimo.
Tradicionalni ruralni litigacioni običaj, koji podrazuma kreativno, besomučno, nesuvislo, i besmisleno utuživanje najbližih ljudskih bića, sa parolom "Videćeš ti na sudu!". Naravno, tu je sud nekakva izobličena verzija pravde i pravičnosti, čija je maskota posrnula Justicija, sramno presamićena na tarabi, sa pocepanim himenom i mrežastim čarapama, koja grozničavo tutka zarađeni novac u dekolte, a sam uzvik groteskni i degradirani SOS, protivurečan svojoj svrsi. Prosečan Srbin je instituciju namenjenu primeni zakona i zaštiti prava, u duhu svoje ćudi, zgrabio za iznutricu i drsko okrenuo naopačke, kreirajući svojevrsni cirkus za svoje kapciozne potrebe, te ujedno stvorio metu za svakodnevno pljuvanje, korenje i ritualno čišćenje sopstvenih frustracija. To je uostalom slučaj i sa preostalom državnom aparaturom, kao i samom ideologijom koja služi u cilju formiranja vlasti. Dajte nam sud, daćemo vam čanče, dajte nam komunizam, daćemo vam krnji socijalizam, dajte nam kapitalizam, evo vam hiper naoštrenog društva željnog da troši, koje pritome nema dinara u džepu. No, to je već neka druga tema.
- Zdravo komšija. - Šta ti meni zdravo, jebem li ti detence iz jaslica, da mi vratiš onih 3,4567 cm što si mi uz'o na međi, juče sam merio štapom i kanapom. - Aman, šta ti je komšija, ja sam izveo geometra pa zagradio, sve od svojih para, još sam se povukao u svoje, dinara ti nisam uzeo. - Ma, videćeš ti na sudu, pošten čovek nema leba da jede, a ti mi se tu šepuriš u Ševrolet Laketiju. ------------------------------------------------------ - Bato, ništa od one raspravljene ostavine, slučajno juče nađoh u tatinom kaputu testament, sve je ostavio meni, evo vidi, mora opet. - Dobro, napisano na poleđini Oriflame kataloga iz 2015. godine, a ćaća umro 2013. godine, nemoj terati sprdnju, daj da popijemo po jednu. - Ma, videćeš ti na sudu!!! (u međuvremenu sam sipa rakiju). ------------------------------------------------------- - Ne lomite mi bagrenjeeee pod njima sam je ljubioooo bosonoguuuuu i odbeglu od snaaaaa!!_!1121. - Dobro, bre Đole, čim se našljokaš zaboraviš da si mi prodao imanje još 2005. godine, koji ti kurac? - Ma, videćeš ti na sudu, sve ću da vas polomim, mim mim, mim mim. Nanan nana na. Tuc, na na. U dobar tempo za pesmu, aj' u zdravlje.
Kurac moj. Nažalost, ova konstatacija ponajbolje opisuje nestidljivu šupljinu egzistencije i alavu, grotesknu babušku šunda koja čuči na ramenima savremenog čoveka. Nemojte me pogrešno shvatiti, autor nema ništa protiv Gordana Kičića, čoveka koji uvek glumi sebe, čak i kada to ne pokušava, čak i kada ne glumi, čak i kada pazari povrće. Stvar je u stavu, stavu koji se tako besomučno, preko veze, intruzivno nameće pitomim ljudskim glavama, stav da moraš biti prikaza sposobnosti, govoriti brzo, naizgled mudro i smisleno čak i kada opisuješ brabonjastu jutarnju fekaliju, sve gurmanski začinjeno teatralnošću i šik akcentom koji tako dobrano doprinosi navodnom kvalitetu diskursa. No, ne stajmo na diskursu, glamur je takođe bitan, taj zalizani, klintistvudski pilj, jako poželjan je u arogantnom pohodu na društvenoj lestvici. Biti Gordan Kičić, stvar je kvantiteta nad kvalitetom, naporni oratorni fejl u skupocenom kaputu, čija iritabilnost naprosto zbunjuje slušaoce, dovodeći ih u zabludu da su zapravo čuli nešto jako bitno. Gordani Kičići su svuda, uspravljeni, babunsko kokainskih pokreta, brzih, neartikulisanih i tako pažljivo skrojenih da deluju preduzetnički. Oni što te zovu druže, bato, brate, kume, prike, kada im nešto treba. Za svaku radnju imaju čoveka, koji će skokom, gde oni okom, često okićeni muškim torbicama (hmm, gramatička neispravnost), rejbankama i mokasinama. Čelnici stranačkog podmlatka, ili pak oni koji to pretenduju biti. Poznajete takve glave, umesto aure širi se smrad svežeg izmeta, zakrljžljali evolutivni impuls, osećaj inkompetetnosti zavijen u ukrasni papir, i taj ogavni, ogavni pogrešno usmereni kontemplativni zrak u svaki vid materijalštine. Gordan Kičić koji gleda u zvezde, ne razmišlja o vaskolikom kosmosu i beskonačnosti nepoznanice bitisanja, on zvezde povezuje u dve povelike dojke, sa svežnjem novčanica između.
A Bogdan Diklić? Bog. Samo što je uvek glumio budale. Simpatične, duboko poremećene, dopadljive budale.
- Pa dobro, možete mi makar reći razlog zašto nisam primljen, ovo je tehnički pregled, a ja imam položen pravosudni i 10 godina radnog iskustva u struci, 34 seminara i 22 obuke. - Sinak, deluješ mi nekako, kako da se izrazim, kao onaj naš glumac, kako se beše zove, ma znaš onaj, dobar je, krvav je. Meni treba neko, hmm, energičniji, radikalniji, zapeta puška da bude, kreativno usmeren na izlazak iz svoje komfor zone. Razumeš?
---------- Pravnik G.Ž. 37 godine, digao u vazduh podružnicu Tehničkog centra "Fred Kremenko". Kažu, bio je dobar momak.
Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?
- Šta uradi to od sebe, crni Dimitrijeviću? - Što, druže, krenuo sam malo u teretanu, vidi li se, jesam li to prećer'o? - Misliš, vešbaš za strongmena, prebacuješ sprave sa mesta na mesto? - Ne kapiram druže, radim malo kardio. - Misliš, bauljaš uz stepenice, držeći se za gelender? - ....?! - Šta se čudiš, mršte mi sa baštenske stolice, oš polomit to nesrećo, na tronožac dok se ne povadiš iz Luis veličine. __________________________ - Vidi ga Mrvica, i dalje fura Luis veličinu, samo udario Sigalovski cvetni Zen dezen. __________________________ - Kada je umro pokojnik? - Pre par, dana, bio je vrstan pevač, jedini školovan muzičar. - Aha, pa gledajte, što se tiče sanduka imamo topolu, bukva egzekjutiv, hrast... dajte nam samo bliže podatke o preminulom. - Izvolite. - Izvinjavam se, preporučujem kremaciju, nemamo Luis veličinu, taj nije smeo drugom DA PADNE U KRILO! Izvinite, primite saučešće, NE KUNI ME NE RUŽI ME DRUŽE! Izvinite, ne bacajte mi KLETVU. HAHAH. Izvinite, SIROMAH sam duhom. Stvarnooo, ali stvarno se izvinjavam, moram, jer OPET ĆEŠ MI DOĆI TI! - ....
- Komšija, što nisi bio sinoć da izjaviš saučešće, valjalo je neki dinar staviti na kosti? - Morao sam da objašnjavam unuku polinome, snalazi se kao reper u Nešvilu. - Pa, jeste, ti i polinomi, kao kurva i kondilomi. Ne laži, nisam ni ja bio, Bog da mu dušu prosti. - Bog da mu dušu prosti. Dajte nam, moliću, dve od po 2 dinara. - Znači i tebe zajebao nešto, ja ima par godina kako sam mu oprostio 500 evra. - Ukrao mi neke slovenke, usta ga jebem, ravne k'o tvoja Violeta. - Usta ga jebem, neka mu je laka zemlja. - Neka mu je laka zemlja. ___________________________________ - Jebote, uhvatim Trošarinca, kako sa mojom mašinicom krati dlake na mudima. - Nemoj zajebavati? - Ozbiljno, opičio jedno P, kaže oduševiće mu se Petra, bole ga kurac što sa time bradu kratim. - P, k'o pizda mu materina glupa, jednom zaboravio da mi uplati tiket, prošao bih za 9 'iljada. - Ma, zbog takvog se prave sveće od 2 dinara.
Egzistencijalni krik prosečnog građanina Srbije u tesnacu čiji zidovi streme da dodirnu jedan drugoga.
- Kažeš, novi gradonačelnik onaj mali musavi što smo ga ložili da kita raste trljanjem slanine, pa ga jurili kerovi kroz Ribnicu dve 'iljade devete? - Aha. A jest' bio smešan bežeći onako držeći se za muda, kao oni prašumski gušteri od predatora. - Joj, što nas ne pobi NATO?1 ____________________________________ - Cigare od sutra skuplje 20 dinara. - Što nas ne pobi NATO?!! ____________________________________ - Pravi primer radne omladine, vidi ga, ljubi ga komšijka. - Ko, Trle, pa taj ti pozira u radnom odelu ispred kuće svaki dan, troluje komšiluk, a trimer pali kao diverziju samo kad ide da vari u garaži. - Pih, što nas ne pobi NATO? A koliko ket kod njega, jebe me očni pritisak?
Rezignirani odustanak od konstatacije i komentara. Karakteriše ga prebledelo lice, poluootvorena usta zgrčenih mišića i pilj protkan nevericom, ogrnutom preseljenim blamom i iskrenim saučešćem za objekat zausta. Prouzrokovan skrnavljujućom izjavom, bez uporišta u koritu logike, koja poziva na osudu i linč, ali ujedno, zbog evidentne manjkavosti, ne dozvoljava slušaocu da na istu odgovori smislenom replikom, jer bi time bila afirmisana i ujedno ovaploćena u realnom svetu. Stoga se neposredno pred akt zausta, linearni tok vremena usporava, dajući mogućnost slušaocu da izjavu donekle svari, svojim neuronima podari dijareju, izazove anemičnu uzbunu u organizmu, i glasnicama oduzme mogućnost vibracije i moduliranja protoka vazduha. Zaust je evolutivno proizvedeni muk, skrojen da inferiornim primercima onemogući društveni fidbek, da ih otuđi, ražaluje i sahrani, antipod otrovnoj potenciji reči, neodobravajuća tišina pažljivo položena na pijadestal ljupko otkrivenih grudi.
- 'Ajde, ne seri, Niklbek je najjači bend ikada. Uuuuu, mi vona bi a rok star. - ...zaust... ______________________________________________________
Reklame se završavaju, napuderisana voditeljka veštačkih usana umešno popravlja svoju suknju, kratak pogled u kamermana, 3. uložak na mestu, deca su dobro gledaju obrazovni program o lepršavoj estetici Kundere, plata legla, 2., da l' ću opet tranzitovati danas sat vremena do Novog Beograda, otišla mi lamela na kolima, 1., nakraj sela, žuta kuća, tinini, la la šala, koka maka, mantra, mantra, od jupola kanta, 0...
- Ponovo, dobro veče, dragi nam gledaoci, konačno smo došli pred sam svršetak Vaše, ali i naše omiljene emisije "Istina ili draž". Čini se da smo pretresli sva pitanja koja su vas mučila, iako na iste nismo dali odgovore. Kao što kažu, reč je reč, a kec od osmice aerodinamičniji je. Gospodine predsedniče, možete li za sam kraj izdvojiti nešto, sinopsis Vašeg života, ili neku izdvojenu anegdotu, koju biste podelili sa našim gledaocima, greota bi bilo uskratiti naše čekiće, srpove, pardon uzengije i nakovnje za Vaš verbalni dominantni alfamozitet.
- Naravno, Draga, ono što bi Srbija volela da čuje, ja znam, jer Srbija to je kazaljka na mom satu, dlaka u mojoj obrvi, pupak moga sina, moj nebolni hemoroid, Srbija kada diše ja sablažnjivo drhtim. Srbiji ću reći, da sam se rodio jako mali u nedrima beogradskih ulica, gde sam deranski trčao po kaldrmi, bio bezbrižno zaljubljen u nebo i znanje. Avaj, detinjstvo mi brzo prođe, odgovornost dušebrižna dođe, te sam upisao škole i završio. Ljubljah svoga stranačkog lidera, svakoga od njih. Brzo sam se verao po stranačkoj lestvici, služeći se svakakvim psinama i jezivostima. Ne(očekivano), pa vidite li kako se i verbalno služim zagradama, khm, narod Srbije video me je kao nekog vanredno intelektualnog, jer narod Srbije zna, on oseća, treperi, nebeski je narod Srbije, Srbija je nebo podarila. Dok kažeš keks, ja premijer, rodbina zadovoljna, sem burazera, svako ko dođe litar rakije, ja đuture u kazan na prepek, dajem Nikolviću da udari etiketu. Stan, dva tri, ti mala prepelica, a ja predsednik. Kada nađem vremena volim igrati šaha, jednom sam izgubio od Sofije Polgar, pa sam naredio da joj prisilno oduzmu pasoš, i na kolima napišu OPERI ME. Kad igram bilijar rukom ubacujem kulge, štap je previše gej, o Srbijo, propseriraš na krilima mojim grifonovskim, a tek bi samo da vas nisam jebao za penzije, onako kao naš plaćenički američko - nemački blok kroz pokret Otpora Slobu one godine, dok sam ja još bio vadikal. Volim da plodim, sam vrh MMF-a i Svetske narodne banke često organizuje seminare koje ja pohodim, za tebe Srbijo, basnoslovna zemljo neizmernog čojstva, kamenu po kojem se proliva plod mojih semenika. Volim te Srbijo, zvoni mi JOTAPHONE, budi mi dobro, budi mi hrabra, tek će biti gore, Ja, da veliko J, kad vam kažem, stena će da puca, drom da se slama, zemlja da se trese. Hvala Vam lepo.
- Hvala i Vama, gospodine Predsedniče, do sledećeg puta.
Odjavna špica...
Srpska nacija: ...zaust + istovremeni konfuzni aplauz.
Jutros oko 4,00 časa ujutru, sredovečna kasirka izbacila je nevoljnim kontrakcijama omaleno stvorenje, teško svega nešto preko dva kilograma iz svoje utopijske utrobe, dok su pospane siluete u belim mantilima presekle pupčanu vrpcu i time, kao nevešti političari, obeležile početak jednog neizvesnog poduhvata. Dali su mu ime Filip, bake su ga šašoljile po mošnicama i tepoljile, a sveštena lica potapala u tečni odraz, igrajući se Pavlovljevim refleksima, vezujući čin krštenja sa dragoceno neformiranom memorijom malog Filipa na pređašnji dom. Slikali su ga sa cigaretom, Jagodinskim pivom, naučili da se krsti, priča dobar dan i pička ti materina. Bio je fasciniran fiokama i njihovom sadržinom, svakim korakom dalje od ulice, mehanizmom sata i godišnjim dobima. Posmatrao je i mimikom nalazio odobravanje. Svet je delovao kao neiscrpni kovitlac endorfina, pospešen osmesima, bezbrižnošću i Segom. Povremeno, neljubaznost i kazne po skrivljenim psinama su poput promaje podizale zavesu otkrivajući neobičnost crne boje, što bi Filip ubrzo zaboravio čudeći se kako to da je kanta sa đubretom četvrtkom uvek prazna. Krenuo je u školu sa interesovanjem i ankcioznošću, tako sa lakoćom i zavšio, upisao srednju medicinsku i okončao ulogu beka u seoskoj ligi. Nastavio je sa odlikama, s tim što isto nije podvodio pod uspeh, koliko činjenicu da je, nakon celodneve prakse, uspeo da ovlaš pogledom isprati obris Sonjinih bradavica. Misli su mu kao slepu babu preko ulice, ruku pod ruku, vodili sadašnjost i saveti starijih. Doživeo je da svojim ejakulatom overi vlažnu površinu koja nije blistava keramika, napio se i povraćao, naučio da ne skrene pogled i nervozno ruke otire o butine. Snimili su ga kako se drži za drveni luster da ne padne, dok mu cimeri cepaju belu veš majicu. Ostalo mu je još par ispita, koje je spremao kući, bradat, osećajući zjapeći ambis desno iznad glave. Svaki položeni ispit davao mu je dašak samopouzdanja i rugao se nadolazećoj poluzi, koja je sramno polako, gurala svu akumuliranu vedrinu. Završio je fakultet i krenuo da stažira. Društvo mu više nije pomagalo, iscrpljivalo ga je. Potom su ga napustile knjige, filmovi i šetnje, a mamurluci su, nekada bezazleno stidljivi, razjapili čeljusti upirućih prstiju. Jednom mu se na autobuskoj stanici učinilo da svako prolazeće lice poznaje, da je jednom bio svako od njih, a svi oni jednom on, kao i da je sve jednako dobro i loše. Polako, našao je načina da se ponovo oseti živim, istovremeno budeći se sa željom da to ne bude. Shvatio je da svet nije ništa drugo do prostranog hodnika, gde se predstava zida tablama od kartona, sa blještećim, balavim slikama. Da se takve konstrukcije lako mogu srušiti, a još lakše podići. Bacio je tuđe kutije i sagradio svoju. Sedeo je na klupi, pušio cigaretu i smejao se na pomisao da mora nešto uraditi od života. Može, nije isto što i mora, a ionako sopstvene kutije natapa tuđa kiša. Pustio je stvari svojim tokom, ne misleći da je u pravu, ali ni da nije. Samo je jedno čvrsto rešio. Trudiće se da nikoga ne smesti u svoju kutiju, jer izlazak iz tuđih boli više nego sam porođaj.
- Šta je, Brano, otkud ti u kafani? - Ne znam šta ću s onim mojim, mislio sam do sada biće hirurg na VMA, sada mogu da mu rezervišem samo vikend u Bogutovačkoj Banji. - Jebiga, progled'o mali, a ima i na koga, i ti stalno pričaš da je čovek najgora životinja, da grcaš, sklanjaš, skupljaš stvari ko balegar govna, a sve uz kurac, i šta ti fali? - Jeste, nego koji đavo Mileva i ja bori se ceo vek da zaštitimo pašče od istine, sve do krivka. - Greška Brano, ukusnije svinjče sa livade, nego iz obora, jebem te usta. - A i to što kažeš, podoće govedo, a makar zna kakvo je stanje, jebali ga Šopskenlaufer i Kliče, Kirkbard i Satr svi u prkno, aj u zdravlje.
