Vijemo život da mi bude kao neka utabana staza na zemlji, stabilna i sve, a onda se život pretvori u reku i na kraju se u toj reci i udavimo. U jednom trenutku život želi da nas pusti da isplivamo na površinu, ali onda odlučimo da napunimo džepove kamenjem i ostanemo na dnu. I stalno suprostavljanje životu, gledanje života u oči, iako on ne igra protiv nas.
Nekada je tako potpuno čudno, kada razmišljam o nekim srećnim trenucima u sopstvenoj prošlosti. Tada sam mislio da je to početak sreće, sada shvatam da je to bila sreća.