Četiri je ujutru, svetlo je odavno upaljeno. Muzičari su otišli još pre sat vremena a konobarica već metlom skuplja srču po podu. Svi pajtosi koji sede za stolom oko njega su odavno udarili glavom od isti. Neki su zapali u alkoholnu komu, neki su možda i umrli. Samo on sedi gord i ponosit. Glave oslonjene na šake, kao ona čuvena Rodenova skulptura. Zamišljen, pijan, srećan... I u jednom trenutku drekne hrapavim glasom od kojeg se onaj pored njega samo blago promeškoljio: "Rado, daj još po jednu pa da se razilazimo"

Čuj, nemoj tu da mi se praviš pametan da ti ne bih odvalio jednu takvu šamarčinu da ćeš dvadeset minuta da sediš tu na trotoaru i da se pitaš jel prošla sedmica