Хитно је, немамо много времена, време истиче, пожури, трчи.

Работа за коју ћеш да пљунеш нимало неозбиљну кинту, не би ли ти локални приватник са приштинском дипломом отклонио наталожене слојеве шита од кафе, крџе и ко зна којих гована које си жвакао. Онолико пута колико су оне ружне стренџерске џушке са "Орбит" реклама нагласиле да ти после сваког хаса опада јебена пеха вредност, толико пута је тебе болело курац и згутао си пљеџу од двеста педес грама са све лукчином и алевом после седам нагнутих пива.

Како је ово сад ново кул време, џаба ти сва спика о томе како волиш да слушаш "Шарла Акробату", ако ти се зуби жуте ко репрезентативни дрес Адриана Мутуа, јер паклу Беста дневно не мож да окречи 3-4 мазања чељусти Колгејтом. Када ти се после наведеног процеса зуби претворе из Сунг-Линга назад у аријевца, исфорсирана варикина боја твог већ довољно иритантног осмеха, чини да себи изгледаш крајње имбецилно.

Неки матори што блеји крај Мораве. Дува ветар крај те Мораве у пичку материну. Долази му ваздан млађарија из Варварина и Свилајнца, па му се шатро поверавају да ће се узимају на јесен, чула деца да чича чува тајне. Он у ствари ем не чује, ем га боли курац. Више није ни рибар, Света Гонцић и Соња Савић му заболи чамац, још ономад док потоња није ни прешла на иглу. Сад само блеји на реци јер је навикао, и тандрчу му муда за све, он је већ врхунац у животу постигао, убацио га "Медени месец" у песму.

Дркаџија.

Ождрати се мрснославски. Кад је на асталу неки много добар хас, бурак пун, а очи још гладне.

Баја који се окачи за кваку вецеа у кафани, док ти у истом пишаш/шиљиш/бацаш пеглу. Иако је већ петнест пута учитао да је веце заузет, он наставља да лупа на врата, дрндајући и даље ону кваку, онако баш јуначки.