Magični prah zbog koga misliš da si bio sa lepom ribom.

Element potencijalnog osiguranja ako na ulici naletiš na ogromnu grupu starijih skinsa.

Glagolska imenica koja isključivo označava trošenje vremena na razgovor između ega i duha , u igri "dokažimo 'gazdi' da se jako smorio". I to uspeva, kod mnogih. Kada izgubiš u ovoj jebenoj igri, na pitanje "šta radiš??", odgovaraš, isključivo sa "ništa, smaram se".

Nastavljaš tim tempom, 'smorio si se' kao general Donic dok je čekao Hitlerovo odobrenje za punu kontrolu nad 200 podmornica u Atlantiku. 'Skontao' si da je tvoje sedenje i blejanje u postere Rihane i Avril, na vratima zatvorene sobe, srazmerno proporcionalno računanju procenta uspešnosti na trkama motokultivatora, sa Veljom Ilićem u prikolici prethodno pomenutog, jednog od vozila, koje nekako uvek zaostaje. Pitaš se koliko će ovo sranje još da traje. E, pa, trajeće sve do onog trenutka kada shvatiš (ali stvarno shvatiš) da si mentol, jer imaš pun kurac slobodnog vremena da šljakaš nešto pametnije nego što sebi guraš u glavu da si se smorio. Ne znaš šta ćeš?? Uzmi čitaj nešto, ima gomile knjiga u kojima ćeš se pronaći, pa jeb'o mater, al' nemoj reći da si se smorio. Odeš do trafike, kupiš pakovanje rizli, izgrbaviš neki laki strajk na ulici, vratiš se gajbi i uzmeš da motaš (ne popušiš!), onda odmotaš, pa ponovo i sve tako dok se tvoje umeće za pomenutu radnju povećava u vidu eksponencijalne funkcije, samo nemoj reći da si se smorio!

Ako,ne daj Bože, shvatiš da ne postoji radnja koja će, iz tvoje tesne glave, izbaciti ono razmišljanje o neprekidnom smaranju, na sličan način na koji iz sebe izbacuješ ono malo govneta što je ostalo u tebi, dok su ti oči zatvorene, zubi stisnuti a naprezanje ti oboji lice u crveno, onda si nezainteresovan za svaku pojavu. Bole te kurac i za Šengen listu i za ribice iz Plejboja, jebe ti se da otvaraš Vikipediju i Vukajliju, ne zanima te Mica Trofrtaljka i njeni 'kulturno-obrazovni tekstovi'(bar se možeš smejati,ako ništa). Jednom rečju,smaraš se. Imaš sve, a na kraju opet nemaš ništa, jer si utuvio sebi da si se smorio. E,jebi ga, onda si stvarno mentol.

Lik koji, u svom telefonu, ima 3 puta više poslatih nego primljenih poruka.

U očima tatinih sinova i onih koji svoje slobodno vreme provode po luksuznim kafićima, klošar je onaj koji cirka svoju dvolitru sa ekipom u kojoj su takodje klošari. Ako uzmemo u obzir da ranije nije ni postojalo kafića, već da je to plod nastanka kapitalizma i radjanja vrste ljudi kojima je kinta u glavi više nego pička Ronu Džeremiju, videćemo da je omladina nekad uglavnom sedela u parku, na travi, na klupi i niko ih nije mogao nazvati klošarima. Naravno, postoji toga i danas, samo u mnogo manjoj meri. Za one koji su prešli na kafić moud, mnogo je bitno da li se sedi u separeu, šta se nalazi na stolu (treba biti što skuplje), kako ste se obukli itd. Pri takvoj atmosferi i sa gomilom ljudi koja gleda prethodno navedeno, teško da može postojati uživanje u pivu koje košta koliko i kutija kondoma. Međutim, za omladinu koja sedi u parku (trg, stepenice, spomenik, fontana), ništa od toga nije bitno, već da ima alkohola (piva, votke, ruma...) i vutre, za neke. Nema hijerarhije, svi smo isti. Eto, to su klošari. Pa, dragi moji, pišam se ja na te vaše kafiće.

Kada, i ovo što je ostalo od svih pašteta, neko uzme i napravi nove paštete.

Nedužna osoba koja uvek nastrada, od strane fizički spremnih likova, ukoliko se ispovedi profesoru da neko nije prisutan na času ili nema opremu za fizičko. Ako kojim slučajem i ne prijavi, opet je najebao, ovaj put od prosvetnog šljakera. U ovakvim situacijama treba biti mudar k'o jevrejski bankar.

To je onaj osećaj kada pešaci čekaju zeleno svetlo na semaforu. Automobila nema a crveno svetlo nikako da se transformiše u zeleno i niko nije toliko jebeno moćan da pređe ulicu. Ljudi i dalje čekaju, neizvesnost je u njihovim glavama. I tada, tada dolaziš ti, sa moćima pobesnelog vepra i mudima velikim poput turskog topovskog đuleta...
Bez ikakvog razmišljanja prelaziš ulicu. Masa koja je do tog trenutka čekala, kao penzioneri u banci Inteza, kreće za tobom iako tebi na leđima ne piše "Come with me if you want to live", ne znajući da li ih vodiš u propast ili koji već kurac.

Da nikad ne budete usamljeni na Skype-u.