Skupljači stvari bačenih pored magistralnog puta
Mnogo stvari može tu da se nađe. Uglavnom je većina njih izgubila svoju upotrebnu vrijednost za putnika namjernika koji nije bio opterećen ekologijom.
Većina, ali ne i sve. Postoje ljudi koji širom otvore oči kako bi pored puta ugledali nešto što bi uz malu prepravku mogli da iskoriste. Očistiće predmet od prašine i tutnuti ga u džep zaboravljajući jednu stvar - ništa nije bačeno bez razloga!
Pješačeći pored magistrale, stariji čovjek ugleda neko svjetlucanje kraj puta. Sagnu se i podiže naočare. Uvjerivši se u ispravnost okvira, stavi ih na nos. Primjeti neke bijele mrlje na staklima. Bile su poprilično tvrdokorne, pa ih je jedva ostrugao noktima. Zadovoljno obrisa naočare od džemper i produži dalje.
Ranije tog jutra, u jednom automobilu parkiranom pored magistrale:
- SRBIJAAAAA!!!
- Idiote! Mogao si bar sačekati da skinem naočare. Sad ih mogu samo baciti!
- Nemoj u mene, nemoj u usta, nemoj po naočarima... Baci ih, kupiću ti druge!
Kad porastem biću...
Definitivno, ovo nijedno dete ne bi trebalo da se pita, jer se kod nas ne zna ni šta će biti za 5 minuta, a kamoli za ko zna koliko godina. Sećam se kad su nas u osnovnoj školi pitali šta ćemo da budemo kad porastemo, i neko je rekao da će biti sportista, neko profesor, neko doktor... pa, kako to da niko nije rekao da će biti siromašan? I posle neko nešto kaže za nas. Srbi su takvi optimisti da bi i za običan prdež pomislili da je grom.
Čas fizičkog vaspitanja
45 minuta provedenih u besmislenoj jurnjavi, koja liči na sve samo ne na čas. Dječaci obično igraju fudbal(čitaj trče ko muve bez glave), dok djevojčice igraju odbojku(čitaj skaču okolo i mlate rukama). Štreberi obično provedu čitav čas na klupi sa izgovorom da ih boli glava/noga/stomak. Bilo šta da se igra glavni rmpalija je uvijek kapiten i ujedno sudija.Jedina prednost kad ti je zadnji čas fizičko jeste da te nastavnik ranije pusti kući.
- Đole,što ti ne igraš?
- Nastavniče boli me glava.
- Pa zar nisi rekao da si uganuo nogu?
- Pa kad sam pao bubnuo sam glavom o beton,a počinje i da me boli stomak...
"Ne raditi ništa"
Radnja koja je iz raja potekla, a čije je značenje i vrednost teško objasniti ažurnim i vrednim skotovima koji žele da uguše "naš" način bitisanja u svojim odvratnim isplaniranim životima. Ovaj način života razumeju ljudi koji život troše ninašta i ne osećaju krivicu zbog toga. Pristalice ove ideologije možete sresti na raznim mestima, a najčešće podalje od mesta gde se nešto radi ili je reč o radu i obavezama. Najveći protivnici su im tzv. "vrednice" i "planeri".
Planer: "Šta radiš danas?"
Neradnik: "Ništa!"
Planer: "Ja sam planirao da idem kod bake da joj odnesem ručak, onda ću malo raditi zadatke iz matke i možda dovršim ono sranje od klasika, a naveče ću malo na bazen, a možda stignem i na skvoš"...(Oni čak planiraju da planiraju.)