Kao potreba, uzrokovana je strahom od haosa i nestabilnosti. Pojam koji uliva fiksnost na najlakši mogući način. Fiksira te, zacementira i hipnotiše. Kad je osetiš, vidiš, doživiš bilo kojim čulom, izgubiš potrebu da je kvariš jer to je to, fiksna, sigurna postavka koja dozvoljava da je plagiraš, oslobađa te jedne od najtežih sposobnosti čoveka - da stvoriš i budeš odgovoran za nešto novo.
Ti meni, ja tebi, ti meni. Ritam koji u crne rupe u mozgu baca sve što ne možeš i ne umeš da pretvoriš u isti. Hrani ih, povećava i pretvara u nemilosrdne žderačice svega inovativnog što ti padne na pamet. Svodi tu istu pamet na ono van domašaja rupa i ograničava je sa sve strahom, u ulozi carinske policije, koji kontroliše sve što bi da pređe granice, i švercuje u svoju korist.
Kao i sve što ograničava, u koleraciji je sa dimenzijom prostora i vremena. Pa postoji simetričan izgled, simetrična prostorija za sastanke sa simetrično postavljenim dugačkim stolom, simetrično okićena jelka, simetrično lice kao odraz lepote, simetrična koreografija sinhronizovanog umetničkog plivanja, simetrični taktovi u muzici, algoritmičke postavke sa simetričnim ponavljanjem u vremenu.
Jedino gore od simetrične parnosti je simetrična neparnost. Jaje - kurac - jaje relacija. Daje prividan utisak asimetrije, zavarava kao nešto interesantno i daje iskrivljenu sliku o paralelnim univerzumima. Ustvari, totalno suprotno od paralelnih univerzuma, preslikava identičnu stvar sa zloupotrebom paralele i efektom ogledala na osi simetrije.
U neograničenim potrebama za istom izaziva opsesivnu kompulzivnost koja uvodi red i skreće pažnju sa makro problema u kojem se ispoljava ovaj poremećaj, što je daleko prihvatljivije za ljudski mozak nego da se izopšti iz lobanje van materijalnih dimenzija, prepusti asimetriji, spontanosti i slobodi Ideje, Intuicije i Imaginacije. Lakše mu je da se nažulja u okove, prihvati kalup, trpi modrice sopstvene ograničenosti nego da shvati da simetriju jedino možda nihilisti shvataju na pravi način. Ona prosto ne postoji dovoljno postojano da bi bilo koga opteretila kao što to radi. Ona je jednostavno puki ugao gledanja.

Stiropor ljudi. Totalno bez ukusa, a neretko i toksični. Možda i ne toliko bez ukusa koliko im proces fuzije pojmova i stvari ne ide od ruke. Ma ni od noge. Oni jednostavno brljaju. Osobe koje mešaju kečap i domaću kobasicu, puštaju hevi metal plejlistu dok igraju Sims, u tetrisu zakucavaju kocku na uspravno okrenut delić u obliku slova z, žvaću govno i zalivaju ga šampanjcem. Jedina njihova kombinacija za koju u teoriji postoji mogućnost da bude uspešna jeste seksualna. A i to im se desi da ostanu u zabagrelim, crnim, turn off čarapama (pol nebitan(ne čarapa nego kralja koji ostane u njima tokom seksa)). Tužna strana ove priče je...pa gotovo sve. Ali ono što je ipak najtužnije je to što ovi ljudi svoj manjak osećaja za stvaranje kompleksnosti transferuju na skoro sve segmente svog života, samim tim i na okolinu, pa se desi da u pokušaju da od nečega naprave simetričnu i krhku napolitanku, dobiju sataraš poslužen u čaši za vino, uvlačeći sve one koji od toga zavise. Neretko ugrožavaju i opterećuju ljude oko sebe svojom nesposobnošću, uzrokovanom egoizmom, manjkom empatije, nezainteresovanošću za ono što ih poji, sve dok ne presuši. Dok presušuje za druge, oni se bahate, čekajući da neko umesto njih pokupi dlake iz slivnika posle tuširanja. Izravna zid u vinklu, kada se malter već osušio, što je naravno neizvodljivo bez da počneš sve ispočetka. Ono što je grdno je sam čin upozorenja upućen ovim ljudima, da postoji neko ko ume to bolje, da je mnogo veća šteta prepustiti im odgovornost za nešto, nego dopustiti im da se besplatno, bez truda, nakače na sisu. Mnogo jednostavnije je počistiti grtalicom zapeklu balegu koju ostave za sobom, nego ubediti ih da nisu stvoreni da ikad dojme, osete i realizuju simbiozu. Ne, oni će se uvek javljati prvi, najorniji za posao, valjda zato što toliko čvrsto ne žele da poveruju da jednostavno ne umeju.