Košarkaš bez učinka. Kada u Žurnalu čitaš sastav tima i koliko je ko dao poena, iza njegovog imena je zarez jer poene, je li, nije dao. Recimo: "Bogdanović 18, Kinsi 12, Gagić, Lovernj 8..." gde je Gagić čisti zarez.

Simbol hrišćanstva koji o Badnjem danu i Božiću (ali isključivo po Julijanskom kalendaru) ispoljava sposobnost da učestvuje i narodnoj igri poznatijoj kao kolo. Na tu sposobnost Krsta časnog redovno u cirkularnim porukama podsećaju kumovi, dalji poznanici i ujka Zoki iz Beča sa familijom.

Razlog što Japan ima Tojotu i Soni, a Srbija ima Kurtu i Murtu.

Tačna dužina splovila u forumaša. Najpre, jasno je da rasni srpski pastuv mora duđe u treću deseticu na lenjiru - dakle preko 20. E sad, 21 deluje nekako jedva, nategnuto. Od 23 pa nadalje je već preterivanje i može neko, daleko bilo, da posumnja u verodostojnost. Zato svi forumaši puštaju da im raste tačno do 22 santima, ljubi ih majka.

Ući negde nepozvan. Banuti.

Nešto što se obavlja kao iz pičke. Laganini. Boza. Suljpa bez mesa.

Poslednji trzaj očajnika kojem situacija očigledno ne ide u prilog.

Skaradna osobina žena da ulaze u lik dece, uglavnom one koja još ne mogu da govore, i pričaju umesto njih u upravnom govoru. Glas udese kao Nikola Simić na helijumu i obavezno pričaju ošišanom latinicom.

Tefter je merilo, a u tefter ulaze devojke, žene ili Japanke u koje si ti ušao svojim slavišom. Koliko si upečatljiv bio i hoće li te nositeljka pičke upamtiti? To se ne broji. Što bi rekli treneri kada im ekipa igra kao golo govno, a bodove uzme iz nepostojećeg penala – samo se pobeda pamti. Ionako će kurava pisati Kosmopolitenu da si zaslužio tanku trojčicu na skali do 10, da si duže otkopčavao brus nego što si jebao i da uzvikuješ neku repliku Mikija Manojlovića dok svršavaš.

Über-pička bez heftača.

Ни упола колико је њој криво. Или смешно. Био ти предмет сажаљења или подсмеха – једнако си јадан. Твоја „звер“ те је продала као што Хајдук из Куле продаје текме – јефтино и провидно. Џабе јој причаш да је тај мртви црв уствари притајени питон и да не знаш који је сад курац твом курцу – она пред маленим славишом схвата само једно – да тиме ни у пудинг не може да се уђе.

Komponuješ muziku za „Ko to tamo peva“, najgledaniji srpski film ikada, i za još stotine filmova, pozorišnih predstava, TV serija. Još tu ima nekoliko hiljada balada te stotinak dela ozbiljne muzike. Onda umreš, a kada tvoje ime kucaju u Guglu prvo im izađe odrednica „recepti“, pa se svi sete beskrajnih i bespredmetnih dijaloga sa kuvarom Andrašem o nivou ljutine mađarskog paprikaša.

Ima ih svaka devojka koja nije tvoja. Pušačka usta su tvoj san jer veruješ da njima bičarke vakuumiraju bobana kao Matijević viršle.

Dominacija, igrač više. Tvojih pet minuta. Dobro, možda ne pet, ali dva sigurno. Dva minuta u kojima hokejaši beogradskog Taša mogu da nabiju Ajkule iz San Hozea na njihovu trećinu. Dva minuta u kojima osećaš da su ti mudašca dovoljno velika da ribu u lice nazoveš „pičkom“, profesora „kolegom“, a direktora „čirovitim kurcem u šlafroku“. Dva minuta u kojima Ognjen Amidžić postaje Džoni Dep, drinka bez filtera se puši kao kubanska kohiba, a Merak pivo gustira kao suvi martini sa španskom maslinom. Dva minuta u kojima se ljudima predstavljaš kao Baja, Zajebani Baja.

Mužjak kojem devojka u bikiniju ne izgleda polugola nego poluobučena.

Rođena keva mu je tepala „Milice“ iako mu je pijani kum po rođenju, između nalivanja tastovačom i rafala iz Zastavine jurišne puške M21, nadenuo partizansko ime tipa Obrad. Majke školskih drugara su ga zvale „sine“ i davale mu najveću krmenadlu kada svrati na ručak jer je tako fin, vaspitan i nadasve uglađen. Posle su svojim sinovima danima ispirale mozak njegovom finoćom i hvale vrednim manirom da ne prdi za stolom.

Balaševićev Bane je nacistička skinjara u poređenju sa našim hipokoristikom. On je toliko ispravan i uštirkan u bonton da bi na povraćanje naterao i počasnog predsednika Gej udruženja San Franciska. Mukica. Zeka peka kuca maca bebica maza lunja bambiša. Erik pre nego što pojede bananu, dečko njene drugarice, lokalni Hju Grant.

Na hleb da ga mažeš, bez aleve da ga jedeš, na ljutu ranu da ga priviješ. Šećerko. Toliko je sladak da je to otužno, pizda mu materina ona vaspitana.

Overa, mali pečat koji udaraš kao sertifikat sopstvene nadrkanosti. Nisi baš rešio da nekom jebeš milosnu majku, ali hoćeš da ga podsetiš na svoje prisustvo i pravila bontona. Bodiček može da bude pretnja i najava lomljenja lobanje nekom prikladnijom prilikom, a može da bude i čista provokacija. Za više o informacija o ovom drugom značenju na Vikipediji potražite biografiju Marka Materacija.

Teško je opisati Dejču jer njegova trenutna datost jeste samo krhotina njegove suštine. Fizički levitira između nedočekanog keca na Oldam i popijene gajbe Jelena, ali se pod tim licem sporednog glumca krije Dejčino sve. Onih koji bi posvedočili njegove priče više nema, ili ih barem nema tu, između kladionice i dragstora. Neki njegovi pajtaši sa radnih akcija i onog leta na Braču davno su dograbili fotelje, drugi su netraženo zaradili mravlju ogrlicu. Dejča nije grizao za foteljom niti su mravi grizli za njim. On je jednostavno tu oduvek, dok okolo deca rastu, a sve se menja.

Čak je i lokalna kafana dobila fasadu boje kajsije kad je gazda onomad postao odbornik ispred Stranke srpskog jedinstva. Dejči nova fasada ne treba, njegov par mokasina ga nosi svuda gde mora da bude. Njegova pojava je neminovnost, njegova sećanja propoved za sve koji hoće da čuju. Dejča je pre četres i kusur bio najbrže levo krilo Međuopštinske lige „Mlava“, njegovi prodori bejahu nerešivi rebus za bekove i oružje za krađu uzdaha jedne krupnooke Milenije Anđelić. Ko stvarno čuje, zna šta Dejča priča.

Retki, međutim, imaju vremena za istoriju jednog Dejče, za njegovu hegelovski glomaznu teoriju svega. Od njega traže današnjicu i sutrašnjicu, kao da Dejči sati, dani i godine nešto znače. Ima on i za takve fiks na Hafnarfjordur, masni vic ili političku govoranciju. Svoju bit tada sklanja daleko ispod dna navrnute flaše, dok obija cipele u trouglu na čijem je kraju Željin stadion.

U vremena dok su mladi očijukali čuvajući ovce, a gunj od vune bio znak prestiža, mladi čobani su šarmirali mlade čobanice svojim umećem na fruli. Zadevanje frule za pojas značilo je kraj zabave i vraćanje ovčijim brabonjcima.

Danas je sviranje čobanicama zamenjeno sviranjem muškom polnom organu, a do frule drži još jedino Bora Dugić koji je poslednji put viđen kako u nastupu ludila pokušava da obrije bradu, dok ga Boki Milošević ubeđuje da zadene britvu za pojas.

Zadevanje za pojas tako danas znači obustavljanje neke iritantne nepotrebne radnje, presipanja iz šupljeg u prazno, mlaćenja prazne slame i, naravno, sviranja kurcu.

Dama koja je sa muškarcima češće opštila poleđuške nego stojeći, izgažena kao Kosovo Polje na Vidovdan. Lista njenih bivših posedovaoca štampa se dvostrano sa sitnim proredom, da bi se spaslo koje drvo. Razvodnjeno vino, hiljadu puta prekrštena paja, ne bi je prodavali ni u second hand prodavnici. Često raspuštenica, neretko udovica, ponekad i milfača.