"U to mracno doba vukajlije prvi put su dosli Karamel Severnjaci. Projurili su kroz sve teme foruma huskajuci svoje boemske horde trolova i spemera, otkopali svaku davno umru temu i zamrlu rasravu cija je sadrzina trebala zauvek ostati sakrivena u mracnim dubinama wc solja i krindza #gorca trzan."

Karamel Severnjaci su drevna rasa nekadasnjih legendi vukajlije (uz mrmuna, zmiu i ostala prebolesna imena) koja su dosla iz onog materijalnog i kulturno bogatijeg dela Srbije. Nakon sto su godinama bili skriveni u tmini sauna i svinjaca vratili su se na Forum i tu zatekli nekoliko zakletih clanova Incel bratstva koji su uvek bili tu i koji su cuvali iskru slobode i cistoce Foruma.

Ova stvorenja koja ranije behu obuzdavana mocima silnih Moderatora sada oslobodjeni tih okova kontrole pocese da prave zulum po forumu u vidu loseg manipulisanja i jos losijih mimova. Najveci beef imahu protiv Juga ciji vitezovi palantiri behu Kelt Svicarski i Covek Sa Mnogo Nickova iz Vranja. Nisu bili postedjeni ni borski Setac Smole Barateon, kraljeva Mesnica George Floyd Narezak, nadzornik Galantni Kosovac, Veliki mestar Kurcofil, Mali mestar Mujo, visoki septon Skauz i ostali velikasi Foruma.

Ovi nacrisoidni edipovci sa severa gonjeni sopstvenim kompleksima i nesigurnoscu, nervnim slomovima i zeljama da im se obrisu defke, konstantnim kmecanjem i unutrasnjim nagonima za samoubistvo usled zivota u ravnici, neostvareni pisci, a ipak solidni slikari, samozvani Noletovi blizanci sa mnogo manje para i zuba ucinise zivot na forumu nepodnosljivim.

U toku je Veliki Rat za slobodu, gde su snage dobra odnele nekoliko manjih pobeda (Zuta bitka za linkove) i oslabile snage Karamela koje su izgubile svog adjutanta Dzofrija Cocalija koji je inace proizvod njihove incestoidne veze.

Samo jedan od bisera mudrosti iz inače bogate riznice naših fudbalera kojim nam poručuju da su sada neuporedivo zreliji i ozbiljniji nego li prethodne sezone, da su učili i naučili iz svojih grešaka i konačno stasali za velika dela.

Видите ли његову издужену коњушарску њушку удобну смештену на трибинама док су на паркету играчи Црвене Звезде знајте да ће бити неког озбиљног срања. Десиће се нешто лоше, нешто до тад незамисливо, рецимо Марјановић ће да добије страх од висине, Катић ће на полувремену да добије идеју да баш тад иде на операцију оне његове сурле, Симоновић ће машити тројке чак и на загрејавању, Нелсону ће се мудати попети међ бубреге а јадни Ђенка ће се презнојавати јер ће свуда видети буљук Ивана Богданова како јуришају ка њему обучени у Vafen-SS униформе. И онда одоше у мајчину и акције Дејана Радоњића и наочаре Необојше Човића, све је узалуд јер је ова невиђена штеточина која се одазива на име Игор све избаксузирала. Зато га мрзим. Зато што воли Звезду. Јер и ја волим Звезду. Знајући да је и он воли долазимо до тога да морам да га мрзим јер волећи Звезду он је у ствари уништава а да тога и није свестан. Овако немам ништа против њега. Зато Игоре, имам за тебе једну молбу, да се договоримо:

У ствари.

Предмет који те отвара у лицу

Удруга спортских новинара сумњивог образовања, педигреа и сексуалног опредељења који су регрутовани од стране Н.Н лица (које је уздгред члан масонске ложе и председник фан клуба "Џастин Бибер" из Апатина) а све са циљем да својим текстовима нервирају широк аудиторијум читалаца. После објаве текста седну, отворе ХХL чипс са укусом чилија, изваде из штека МБ пиво (ако нема МБ пива пију Баварију), цеде бубуљице и смеју се коментарима читалаца.

Један од фетиша им је дефитивно троловање именима фудбалера.

Ово нема везе са вербалним деликтом. Овде гласне жице углавном мирују. Није то оно уобичајено подизање гласа као када из суседне собе чујеш ћалета како урла и општи са женским делом Вучићеве родбине због децембарског рачуна за струју који може да се растумачи само под пуним Месецом док ти два инжењера електротехнике обучени као додоле изводе обред призивања кише миксујући влашки и индијански стил.

Шта да урадиш?

**Дигни глас** против ропства, против тираније, неправде, злоупотреба, против доктора који одбијају да те озбиљно прегледају иако крвариш к'о свиња док им не тутнеш неку лову и флашу вискића, против дугих редова у амбуланти, болници, пошти, биоскопу, против пандура који примају мито, против пандура који неће да приме мито (смрадови, попио сам 4 пивкана па шта?), против Мила и корупције, малих прихода, великих расхода, скупих пића по сплавовима, скупих курви по мостовима, дрољетина које тврде пазар а дају лику из краја који има 50 дина и вози Х-6 (шта фали голф двојци курво?), обрисаних дефиниција по сајтовима, против професора који имају "нешто" баш против тебе и неће да те пусте за прођеш а учио си два сата ко коњ, против надрканих и нељубазних шалтеруша, Хрвата (а настали од нас), контролора у градском (ало кад будем имао плату сома евра узећу два Бус плуса није греда), против Толета, против којекаквих Ћокија и Кокеза, против бучног комшије, металаца, менталаца, РТС претплате, Радоша Бајића бркатог говнара који нуме да направи серију и још много тога. Докле ћеш, о Србине, послушно сагињати главу док те нека необразована стока кеца како стигне?

Зар твоји дедови баш први на Балкану, пази сад, дигли глас, против тиранина и збацили вишевековног ропства ланце оснивајући прву модерну државу на овим просторима уједно и објављујући најмодернији устав тог времена? Зар ћеш бити гори од њих?

Како онда делати и *дигнути глас* попут зла њиховога?

Од гледања нема селамета. Време је за акцију. Куке и мотике у руке па удри докле махат' можеш. Кроз онај мали отвор на пулту шчепај шалтерушу заврат па јој наби тај један папир у уста и натерај је да га поједе без леба. Донеси своје пиће на сплав, и ја највише волим да пијем то што произведем, каква Бавариа какви бакрачи. Сипај металцима шампон у кафу. Прави 5-ти Октобар два пута годишње али реформе спроведи до краја. То су само неки од предлога.

Ето, него шта сам оно хтео..

Црногорцу можеш забранити да долази у Београд, преживеће. Слободно му реци да су гусле срање, ионако се и оне чак и тамо све слабије и слабије чују. Само му брате немој ни случајно пожелети да нема ђе пушку окачити. Да он који за рођење сина баца *тону динамита* и *пуца из двоцијевке* нема укући мушко раме о које ће да окачи пушку за у рат - е за то чоче оде глава са рамена а жена на добош.

Одакле такав анимозитет према женској деци и пратећа опасност по живот уколико се неком изговори ова клетва из горе наведеног израза?

У она стара времена претерана наклоност ка мушким потомцима није била само ствар ћефа, свака мушка рука тј раме о које се качила пушка значила је још једног војника више у борбеним редовима када се брани отаџбина, игра камена с рамена или пак скок у даљ.

Имати пишуљу не значи само дефицит у борби или сеоским играма него и страх више да ће се њена нечувена лепота некако прочути и доћи до неког Зумбул аге коме вршњак ето баш тих дана стоји к'о народни херој и који врло ласно може послати буљук обрезаних да је отму и отпреме у његов харем.

Стоји усправно, поносно и постојано као јонски стуб. Одликује се чврстином и тврдоћом.

Опипљив и надреално иритантан процес. Очи морају бити скроз отворене да би се сочиво безбедно и правилно ставило иначе постоји могућнос' да испадне или да жуља. То се постиже тиме што се прстима једне руке горњи капак (као постоји доњи) подигне што може више, док се другом руком кожа око доње трепавице повуче мало доле и само око остане изоловано. Након овог захвата око изгледа одвратно, као да ће да испадне.

Е сад, кад нпр. играмо фудбал те онако у жару борбе мало оштрије стартујем на неког, а он шмекер се направи паметан па ми се онако безобразно унесе у фацу, једино што ми преостане да га питам је

Подигнути сам чин крвне освете на један виши ниво. Претворити исту у уметност.
У она стара времена кад су "сабље царство дијелиле" а крвна освета међу завађеним горштачким племенима просто цветала, Марко Миљанов вели да су Албанци (Арбанаси како он каже) имали обичај да крв убијеног сродника или саплеменика ставе у какву теглу или посуду и ставе негде да одстоји до даљњег. Крв би после неког времена, вероватно некаквом природном хемијском рекцијом почела да се комеша и пени по површини.

Како Арбанаси нису баш најбоље стојали са знањем о хемији они су ово пенушање крви тумачили као покојников позив да је време за освету. Познато је да су они бар што се тиче тих ствари били ( а и даље су ) прави пионири и врхунски мајстори свог заната. Све што може да носи пушку би се дигло и отишло пут села или племена где борави убица да га потраже неким послом - ако је исти довољно луд и глуп да већ није збрисао. Е онда би заврнули рукаве и кренули да убијају све што не чучи док пиша. Ни жене не би остале поштеђене, само би добиле другачију казну хехе. Болест нека углавном.

Лошија верзија. Бледа копија.

Све што је ван магичног троугла Обилићев венац-Скадарлија-Фристајлер јој је ново, необично и наравно чудесно. Подједнако би се запањила да види Бугаре у Софији и твог аутомеханичара како завезаних очију Мркоњићу ради двоструки бајпас.

Не може јој се ништа објаснити, џаба трошиш време.

Драстично смањио шансе да дочека старост.

Она куца. Непрестано. Сваки дан. До мрака.

Како је простом дедукцијом и системом елиминације лако утврдити да нико други у Спортском друштву Црвена Звезда нема довољно времена, а биће и образовања, за обављање ове специфичне делатности, мора да постоји једна одређена персона која има све потребне и непотребне квалификације за један овако захтеван и деликатан задатак, задатак од клупског и државног интереса.

Шта, да неће Човић лично да куца са оним једним здравим оком?

Само једна особа то може и сме. То је ОНА.
Не знам како изгледа. Нико не зна. Морам се препустити машти. Како и да знам кад своју канцеларију напушта тек када падне мрак, истрчава из зграде са спуштеном капуљачом и утрчава у блиндирани Мерцедес са затамљеним стаклима који убрзо нестаје у градској гужви. Мора тако. Она је од виталног значаја за клуб. Не сме бити виђена, не сме бити праћена. Њен нестанак би значио дефинитиван крај једног великог клуба. Али, док је ње, биће и саопштења. Док је саопштења, има и наде, а чак и Бата Ђора зна да нада умире последња.

Имам визију. То мора да је жена змај. Живци као бродско уже. Срце као кућа. Поседује златне руке на којима су брзи прсти који куцају хиљаде и хиљаде речи у минути а ко зна колико милиона дневно. Нико не зна колико је то у саопштењима годишње.

Славица. Мора да се зове Славица. То име тако пристаје једној врхунској сектретарици талента избрушеног за време златног доба комунизма. Фризуром и ликом помало подсећа на ону плавушу из АББЕ. Кад је била млађа. Сада је истрошена и оронула. Полако али сигурно је угазила је у шесту деценију живота. Зуб времена и напоран посао је учинио своје. Клуб је на коленима а пара нема. Више и не води рачуна о себи. Косу и не пере. Нема чиме. За хигијену од главе до пете користи само домаћи сапун од свињске масти. Послала сестра са села. Али не мари.

Ионако се нема времена за те тривијалности. Све је подређено вишем циљу.

Његовом Височанству, САПШТЕЊУ ЗА ЈАВНОСТ.

Највећа тенковска битка у историји и вероватно највећа битка која се икад догодила уопште. Окршај између Совјета и Вермахта који је дефинитивно означио крај Хитлерових снова да може да покори СССР и после ког је Немачка војска стално била у дефанзиви. Судбоносна битка се водила у лето 1943год. и трајала је, Бога ми, скоро месец и по дана. Позната је још и као "Битка челика" јер није била нити ће икад бити веће концентрације разноразних шклопоција, од тенка до метка, на једном тако малом простору.

Еквивалент томе могу бити разне журке и окупљања на чијем "бојном пољу" доминирају тенкови и тенковска подршка а авиона скоро и да нема или је њихов проценат у уделу међу женским живљем, на жалост свеприсутне мушке популације, готово занемарљив.

Никада. Nunca. Nie und nirgend. Ни кад дочекамо фудбалере испред скупштине.

Ништа не може да изнервира пасиониране љубитеље спортског клађења са подфорума Кладионица као када, два сата након завршетка свих утакмица које су за то коло биле на програму, Жајк мађија поносно окачи слике својих добитничких тикета са астрономским износима.

Ништа мање ни ми који смо као баталили клађење, али онако из навике инкогнито пратимо тему, не реагујемо боље.

Под лупом су и Жајкове тврдње да је тикет стварно његов. Постоје разне теорије.

Појединци тврде да је он у ствари кришом слика туђе тикете представљајући се као члан "Комисије за регуларност добитничких тикета" показујући Ластину маркицу коју, нажалост, срећни добитници никад детаљно не загледају верујући његовој искреној и озбиљној појави.

Неки иду толико далеко да чак инсуинирају да он ради за извесног члана фудбалске мафије која намешта резултате широм Европе, од Енглеске "Премијер лиге" до Српске лиге "Исток" те га овај, како сам има забрану уласка у све кладионице на бар три континента, шаље да уплати његову комбинацију. Излишно је напоменути да је она увек добитна.

Заборавите на дојаве са Фејса. Заборавите на резервног голмана Гренобла. Жајк зна људе који јављају Томиславу Караџићу резултате зонских лига и до четири дана унапред.

Шта год да се крије иза кулиса за све нас ово остаје мистерија умотана у енигму и можда никада нећемо сазнати праву истину.

Има ли шта теже него наследити живу легенду, икону Манчестер Јунајтеда, човека који је поставио највише стандарде у тренерском послу, и стати за кормило једног таквог клуба? Наравно да има али је и ово крајње деликатан задатак и прегнуће.
Наследити најбољег од оног ко попуњава упражњено место захтева максимално залагање, срце на терен и новчаник дебљине Дачићевог подбратка - осим ако ниси грађен к’о Чавић и лепушкаст к’о Ален Делон, онда ти је свеједно да ли ти је претходник био Ферги или Кратко Останић.

Чисто иживљавање помоћних судија над фудбалерима и њиховим крхким осећањима. Садизам. Пусти те мало да се радујеш и понадаш и онда цап, сруши ти Снешка док си рек'о кекс и још се испиша по њему.

Добро познат сценарио.

Коментатор: "Одлична лопта у празан простор. Тамо је Инзаги. Добар пријем лопте, врљав шут ииииии - гол!"

Еуфорија. Осмех на Инзагијевом лицу говори да је он, барем у овом тренутку, најсрећнији човек на свету. Поглед ка његовом лицу ме подсећа на лице детета коме је отац управо купио сладолед или омиљену играчку. Овај осећај сигурно вреди милион долара. Разнежио сам се.

Гледам даље. Пипо скида дрес, трчи ка корнер заставици, баца се на колена остављајући траг кочења од 15 метара, онда устаје, прилази корнер заставици, следи пар удараца ногом у њу па онда десни кроше, директ, два аперката, заставица је немоћна, онда вади мотку на којој је заставица и млати са њом лево-десно, заставица отпада, узима је у руке, гура у гаће, брише буљу са њом и трчи ка тренеру противничке екипе да га инхалира.

А добро. Радује се чо'ек. Радујем се и ја. Доживео сам трансфер среће. Када би сви људи били овако срећни. Пустио сам сузу, ону мушку, најтежу.

Како само галантно трчи ка противничкој клупи, као не додирује земљу лебдећи на крилима ветра. Налази се на само неколико корака од циља. Устајем са фотеље. АЈДЕ, ЈОШ САМО МАЛО! Издржи!

: звук пиштаљке :

А дај.. Као био је 4 метра у офсајду. Инзаги неверуе. Неверуем ни ја.
Покушава на све начине да натера судију да промени одлуку. Маше судији испред носа са три скупљена прста и то са обе руке. Из све снаге. Џабе. Офсајд је свиран. ПОСЛЕ 5 МИНУТА!

Синоним за неусаглашеност. Често све то звучи раштимовано. Проћи ће још много Шћеповића нашим фудбалом док се музика, фудбалери, селектор, све четири трибине и гледаоци крај малих екрана не усагласе и коначно науче текст напамет.

Ред би био. Џаба рука на левој страни груди.