Читаш нешто. У том тренутку ти на памет пада сулудо добра дефиниција, толико добра да просто не верујеш да је твој мозак способан да створи тако нешто. Знаш да је квалитетна, па би ваљало да је и лепо срочиш. Узимаш свеску и пишеш полако, да не би случајно погрешио у правопису. Користиш метафоре, алегорије, поређења, хиперболе, све у циљу добијања дефиниције на насловној страни. Кад све лепо напишеш, укључујеш комп, улазиш на Вуку, кликнеш на дугме ''ДОДАЈ ДЕФИНИЦИЈУ'', отвараш свеску и полако преписујеш (прекуцаваш) своју генијалну умотворину. Све лепо завршиш, поставиш дефиницију и одеш негде како би прекратио време док ти дефиниција не уђе у одабране. После неколико сати поново улазиш на профил, па на своју маестрално написану дефиницију и видиш скор 21:2. Дефиниција ти прошла незапажено због фејзаџијских и других некреативних дефиниција које су потиснули твоју тетраквалитетну на седму, евентуално шесту страницу (ако имаш среће). Онда се изнервираш, полупаш све око себе, покидаш мајицу/кошуљу/дукс, испрозиваш ортаке/колеге/рођаке који те одувек нервирају и онда седнеш у фотељу и кад се коначно смириш смириш, са сузама у очима почнеш да размишљаш о теми: ''Вукајлија-Настанак и нестанак једне легенде''...

1: Е, ево је ова мала Станија...
2: Ахахаха... Види је што је набацила лењирке... Бахато, бахато...

1: Брате, иди опери пазухе, вриштиш...
2: Пуши курац, знаш. . .