Ne postojiš više. Toliko si zasrao/la stvari da si za mene mrtav/a. Zarad obostranog dobra, drži se dalje od mene. Prti.

Šaljiva doskočica upućena osobi koja se upravo zakašljala izbacujući iz svojih pluća dobro poznatu zelenu smesu svojstvenu strastvenijim pušačima.

Filozofija iskusnog lizarazua, majstora mindžicua koji ne bira ni vreme ni mesto da pokaže svojoj lepšoj polovini svoje majstortvo baratanja jezikom.

Još trvlji inat, onako, kurvanjsko teranje uz kurac. Маде ин Сербиа.

Prelepi anđeo...ni dan danas nisam saznao kako se zove. Niko u selu nije znao čija je to ćerka, iz čije porodice. Ni čak da li je iz našeg sela. Ali su je svi pratili bez daha požudnim pogledom kad god prođe glavnim sokakom. Klinci su je zamišljali, a matoriji priželjkivali. Niko joj nije nikada čuo glas, a verovali smo svi da ima upravo anđeoski, drugačiji ne može. Jedini zvuk koji je ostavljala za sobom je bio onaj mekani od slabo napumpane gume i kamenčića koji su pucketali pod točkovima po jako prašnjavom putu. I jedno zarđalo zvonce na toj poniki bez signalizacije koju je vozila neumorno svakog dana...zvonce koje je samo od sebe ponekad zvečalo usled neravnog sokaka...A Ona je gledala je samo pravo, ponekad samo skrene pogledom da bi sklonila dugu plavu kosu s lica, ne obazirući se čak ni na sopstvenu žutu haljinu, na kojoj je čipka po rubovima uvek bila umrljana od lanca...
Verovali smo onda da donosi sreću celom selu. Vila našeg blagostanja, dodola naših plodnih njiva. Te godine prinos nikada nije bio veći, niti je Morava ikad bila punija mladih šarančića i somića. Čak ni većih svađa nije bilo. Šta reći drugo osim da su zahvaljućjući samo jednim njenim prolaskom, dva najbogatija brata, Rade i Aleksa, posle decenije konačno izgladili stvar oko imanja i pomirili se u kafani kod 'Čaponjka'... Nije bila ničija, ali je svakako bila naša, devojka na biciklu.
Kad sam malo stasao, postao momčić od osamnaest leta, konačno sam saznao istinu. Naime, moj stari mi je dan pre punoletstva rekao da ostanem kući, da ne idem u kafanu sa drugarima. Pitao sam zašto. Samo mi je odmahnuo glavom i grubo naredio da ostanem. Morao sam da ga poslušam. Otac mi je to ipak...
Tog jutra sam se probudio umoran, oka nisam sklopio. Što zbog vrele letnje noći, što zbog upornih komaraca, što zbog komšijinog petla Apisa. Ah, kako sam ga samo mrzeo. Ali najviše sam strepeo od večeri. Potajno sam se molio da sunce ne zađe za brdo nikada, da ovaj dan traje zauvek. Nema veze što sam celog dana skupljao seno polomljenom vilom po vrelom avgustovskom suncu. Samo da ne padne mrak...Ali ko sam ja da bi mene Bog poslušao?
Večerali smo vruću proju sa trunkom mladog sira i paradajzom. Otac je kasnije upalio fenjer i ćutke smo posmatrali igru senki po ispucalom duvaru. ''Vreme je'', rekao mi je. Ćutao sam. Izašao je u avliju, obitavao oko vraknice par minuta, pa se vratio. Uzeo je onaj fenjer ostavivši me u mraku, pa je ponovo izašao. Gledao je u jednu tačku u daljini dobrih pola sata, izgledao mi je kao đavo u tami koji mami putnika namernika jedinim svetlom. Pozdravio je samo komšiju Avrama koji je svojim vrancem dizao prašinu u punom trku po tom mraku. Vratio se, pomalo ogorčen i ljut. Nisam smeo ništa da pitam. Uz dubok uzdah mi je rekao da idem u krevet...mislim da sam zaspao odmah...
Sutardan, probudila me je graja naroda ujutru u daljini. Obuko sam se na brzinu i popio malo vode. Istrčao na put ne zatvorivši vrata. Ni otac mi nije bio u kući, ali me nije bilo briga. Interesovalo me zašto se skupio toliki narod na stotinak metara od moje kuće. Prvo što sam primetio je parče žute tkanine koje se vijorilo na bagremu pored puta. Jedan od momaka je sklanjao onaj dobro poznati bicikl u šanac, da se ljudi ne bi sapletali o njemu. Srce mi se iskidalo u trenutku tada. Zastao sam i primetio uznemirenog Avru kako sedi i drži nešto u svom naručju nalik na lutku koju je pokojni deda pravio da postavi u njivu kako bi plašio svrake i ostale štetočine. Prišao mi je otac, i sa setom u glasu rekao nešto, ali ga nisam čuo. Otrčao sam prema toj gomili...Haljina joj više nije bila tako jarko žuta, čak ni kosa...Ne, to ne može, ne sme da bude Ona...Moja devojka na biciklu...

Kenjanje, sranje, u bukvalnom smislu - israti se ko nenormalan.

Znači, opet rsmo dan. Lacio izgubio od Rome sa 3:1. Jebiga, tako je to kad je Pilat na čelu najveće imperije na svetu i ujedno predsednik Rome. A ja uporno igram na jebeni Lacio, navijački, i nadam se da ću nekad nekako da povratim gomilu denarijusa koje mi ćale daje za užinu u školi a ja trošim na kladžu. Srebrnjak u životu ne videh na svom dlanu, osim onda kad je matori napravio stolariju za onog gastabajtera Teofilusa što švercuje kožnu galanteriju iz Sirije. A i taj srebrnjak otišo na rashode i na lečenje gube četvrtog brata, Jovanotija. Hahaha, smejanje bilo kad je onom svojom raspalom rukom jurio mušice po zidovima, a keva (bog da joj dušu prosti i dabogda otpao tuki onom lavu što je raskomadao u areni) jurca za njim i viče: ''Mojne da si blesa tolika Jovo, mrzi me više da ti prišivam prste bre''! Ćale neverue, a mi koma jebote! Hehe, lepa vremena to bila, keve mi moje.
Sećam se kad me malo drmno pubertet, a ja tinejdžer, pa kacmo snajperisali onu kuravu Mariju, moju komšiku, dobra čka bila. Na nju sam prvi put i drkao, sa sve svrškom. Čuo sam da su je posle kamenovali i da je neki tipus sa bradom i dugom kosom šatro spasio. Ja to nisam video, sedeo sam tada na brdu, popularna Goldža, tako smo mi klinci prekrstili Golgotu, sa ekipom i duvanili nešto što smo završili od jednog Saracena. E onda je sve otišlo u kurac. Ćale nije mogao da se oporavi od kevine smrti, opijao se i kockao po kafanama, sve dok nije rešio da prati onog kosijanera. Zajebao se kad je ovaj počeo da hoda preko vode...rekoh, sekta to sve bila.
Dvojica najstarijih od braće otišla u vojsku, Jova umro na operacijskom stolu, ja ostao sam. Kud ću, šta ću, aj da pratim tog dugokosog pekara. Kud svi, tu i mali Mujo lolo. Mislim da je pekar bio po zanimanju jer gde god da prođe, svi viču - ''mesi, mesi!'' Ili mesija, jebem li ga kako već ga zvali, ionako sam se navuko na neki žljut od onog Saracena, tako da mi bilo svejedno. Mada, da ti kažem iskreno, pekar znao da pravi dobre žuraje tada, ozbiljno. Ili stvarno, ili sam se ja tripovao, ladno lik pretvarao vodu u vino i te forice. Imao tu spiku, koja te bratanac, pogađa u srce. Ali mene je boleo kurac za to, jelo se i pilo kad si u njegovom društvu, vr' čke obitavale oko njega samo tako. Imao sam i ja neku korist od njega hehehe. Samo nisam pravio grešku u koracima ko moj ćale onda, ako me razumeš. Znao sam kad da stanem. Nisam bio fanatik ko moj ćale i moj pra-pra-pradeda pre njega kad bežao iz Egipta, preko Crvenog mora. I to pešice jebotebog! Stalno me ćale podsećao na tu dedinu bežaniju kad god sam trebao da idem do dućana da kupim leba i so, a mene mrzelo. Govorio: ''Mrzi te, a? A misliš da tvog dedu mrzelo da bije put šice iz Egipta do ovde, a?'' Znao je da smara s' tim jebenim dedom...
Elem, kad navataše pekara i strpaše ga u tvorza, takva buka se digla da nisam mogao da spavam nekoliko dana. Će izbije rat jebote, sranje! Ali sve se kuliška završilo kad ga natakoše na neke rašlje, što bi reko moj brat Jova, pod prečku! Sve sam to gledao stondiran sa ekipom na drugoj strani brda, jer smo tamo imali najbolji pogled na stadion, derbi bio. Kakvi to tripovi bili kad cela rulja počela da plače zbog pekara jebote, ko da Tito umro. A onda, nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao, Lacio dao gol jebote! Izlazim tiket!

Verovatno jedina misao koju muftija Muamer Zukorlić ne sme javno da kaže na tv B92, ma koliko to žarko želeo.

U slučaju za ne daj bože, svaki skriveni štek alkoholnog pića (uglavnom rakije) u domaćinskoj kući.

Vrhunska zabava nolajfera i gejmera, nastala napredovanjem informatičke tehnologije s' početka XXI veka. Grupi partiLANovca je dovoljan sobičak 3x3, nekoliko lap-topova ili desktop računara, pregršt kablova i dovoljan broj štekera i utičnica sa dobrim i stabilnim naponom da bi žuraja mogla da počne. Obično je organizator dokona osoba puna slobodnog vremena (tinejdžer) koja zadovoljava sve nolajferske preduslove, što će reći dalje da nije jeb'o, a kako stoje stvari, neće još dugo, što važi i za ostale partiLANmanijake. LANovci jebu isključivo svoje mašine, blasfemično drkajući kolektivno svoje tastature i miševe, dahćući pritom u mikrofone dok im se ne zamagle naočare dok sede u učmalom sobičku ogrezlom u nožni smrad i izduvnim gasovima sopstvenih rektuma.

Trenutni period u kom konzment alkohola ''natera'' svoj organizam da bolje reaguje na uticaj istog bez gotovo ikakvih nus-pojava. Takav imunitet nastaje vezivanjem i do nekoliko dana provedenih u alkoholisanom blaženstvu, umerenim, ali ipak konstantnim konzumiranjem alkoholnih pića.
Jedan od bitnijih faktora u ranoj fazi sticanja alkoholičarskog imuniteta je taj da se ne forsira prve večeri žestina, što je inače jedan od glavnih preduslova za bacanje pegli, i kasnije, popodnevne mukice. Drugi faktor je sada već i pomalo zaboravljena veština NEmešanja pića, koja inače ''ne pije vodu'' kod mlađe populacije (čitaj tinejdžera). Treći i poslednji zvanični faktor je naravno, sama ekipa sa kojom se pije i veseli. Samo dobro poznata i uigrana ekipa poznaje granice kolege iz tima, saosećaju, daju pametne savete ''palom drugu'', i što je i najvažnije, ne forsiraju jedni druge. Pridržavanje ovih nazovi nepisanih (sada već napisanih) načela sticanja alkoholičarskog imuniteta garantuje dobar višednevni provod, bez bojazni da će organizam zakazati kada je to najpotrebnije.
Preporučuje se za ispraćaje (jebi ga sad, nema ni njih više) i pripremu istih, takozvanih ''pri i post'' perioda, svadbe od tri dana, kao i za normalno funkcionisanje jedinki na muzičkim festivalima i letovanjima.

Onomatopeja ubersmeha kod bakutanera, krajnji stadijum cerekanja u vidu gromoglasne ekstaze, nešto u fazonu iiiipa, samo što je svojstveno isključivo bakutama.

Rečenica upućena osobi u odsustvu koja je nešto debelo zasrala, da to nije zajebancija uopšte.

Veliki filmski producenti i magovi dobrih, starijih i kvalitetnih akcionih filmova. Kao klincu, iako ne poznaješ sva slova a kamoli da čitaš, pogotovo engleski alfabet, ako na samom početku filma stoje crvene kerefeke u obliku '' a film by Mario Kassar & Andrew G. Vajna'', znaš da ćeš gledati krvavu akciju sa Arnoldom, Staloneom ili Van Damom kao protagonistima u nemilosrdnim okršaju protiv Rusa, Vijetnamaca, kriminalaca, robota i kiborga. Ne možeš da omaneš sve i da hoćeš! Kome kao klincu treba tamo neki isti ziljavi klinja što postavlja zamke po sopstvenoj kući, braneći se od retardiranih provalnika! Ili tamo neki raspali Gičard Rig koji muva neke tamo pičke u uniformi američke vojske, a od rata i pucanja ni prismrd!
Kao klinac ne možeš obući ćaletovu nerazduženu SMB uniformu i drkati mlade komšinice sa ružom u zubima. Veća zajebancija je drkati starog komšiju, tvoj puk i ti, ili solo, van-men-armi, u kompletnoj improvizovanoj ratnoj opremi sa sve kevinim ili sestrinim kreonom preko face, kao pravi komandos!
Gospodo Mario Kassar i Andrew G. Vajna, hvala vam! Zbog vas nisam gejša! Pritom ne želim da uvredim iste...

Predeo u predgarđu koji je krivicom lokalne samouprave ili manjkom budžeta, ali i nemarnošću stanovnika (seljaka) obrasao u šiblje i lijane, sekvojama i kaktusima, dom polarnog medveda, T-Reksa i homo sapiensa, postao prirodni rezervat i biotop raznoraznim kreaturama kojih nema ni u najluđim snovima Stivena Spilberga, a kamoli u jagodinskom zoo-vrtu.

Najveći i najjači šrafciger u setu.

Čuveni i možda najharizmatičniji akter serijala ''Star Wars'', koji nažalost, nije spavao nijednu cavu (bilo iste ili druge rase) u čitavoj triologiji (doduše, nije jebao niko, ali jedan zamalo da jeste, ali taj pokušaj je itekako kažnjiv čak i po ''džedajskom'' zakoniku).
Han Solo jezdi zvezdama u svom ''Milenijumskom Sokolu'', drtini od svemirskog broda, sa svojim najboljim prijateljem, Čubakom - Vukijem sa planete Kašik.
Han Solo ne jebe.

Osoba koja recipročnije shvata izraz ''um caruje, snaga klade valja''. Često je to onaj problematičniji lik u diskotekama, kafanama, svirkama ili stadionima koji pali baklje i proziva sve antisrpsko. I drma kavez. Bilo čiji. Bez pardona. Možda je i mudažija, a možda je samo neshvaćen. Baš zbog svog ''nemirnog duha'', često je u konfliktu sa sekjuritijem ili onima u službenim (t=f)teget uniformama. A možda je i jedan od njih.
Lako se prepoznaje, hvaleći se koliko je puta brojao prosute zube na stepeništu ''Trokadera'' ili derbijima tonbe lige.

Vrlo korisna spravica koja vam može spasiti život u kritičnim trenucima. Sudeći po američkim filmovima, ako se kojim slučajem ugasi, dovoljno je da je dva ili tri puta čuknete da bi proradila dok se krećete prema leglu vampira ili kanalizacionim tunelima iz doba paleolita. Bez obzira koristili obične ili alkalne baterije, ona će vas gotovo uvek izdati u poslednjem trenutku i uglavnom je indirektni krivac za lošu sudbinu dragog nam aktera. A može i slučajno proraditi udaranjem vampirskog nindže iz Svemira u ćilu i pritom osvetliti put do šatla koji će vas vratiti na matični brod.

Prva rečenica i reakcija Osame Bin-Ladena na uspešnost misije 9/11. A odmah posle i fešta! Vatromet, kozje pečenje, zika, kurve...ojsa!