Pitanje koje se nameće u vezi sa ovim fenomenom (kao i sličnim fenomenima, koji su uglavnom produkt "pop" industrije ružičaste televizije) je: Ko kupuju to sranje?! Ne ulazim u muzički ukus fanova Tržanove, Bekvalčeve i njima sličnih, samo se pitam zašto bi neko izdvojio svoj novac za patetično-ljigave pesmice, kad sve to lepo i kulturno može da skine sa neta i da uživa u žalopojkama koliko mu duša traži. Sa druge strane, sasvim je naučno objašnjivo zašto pomenute estradne umetnice uopšte imaju potrebu da izadaju albume (iako, od njih nemaju neku veliku ekonomsku korist, tj. tezga je tezga). Kada ti Jelena Bačić Alimpić ili Lea Kiš najavi novi "cd proekat" i činjenicu da se isti može naći na svim bolje snabdevenim pumpama, to ipak ima neku umetničku i kulturnu težinu. Dovoljnu čak i za nacionalnu penziju, jednog dana!
Takodje se može postaviti i pitanje ko kupi CD npr. Zorice Brunclik. Medjutim, ma kako taj potez zdravorazumskom čoveku izgledao besmislen, pa čak i izopačen, na njega se sa velikom naučnom preciznošću može dati odgovor. Kupci fizioloških nusprodukata naših najeminentnijih umetnika iz oblasti "turbofolka" su najčešće naši vredni gastarbajteri, koji se pri svakom povratku u svoju domovinu opreme sa pet-šes' ovakvih proizvoda, kako bi skratili vreme svog putešestvija.
Dakle, i dalje se traži odgovor na pomenuto pitanje. Jedan od mogućih odgovora je i taj da je sve to pitanje geške i velike zabune.

1. Izraz koji se često uputi nekom ko živi ili potiče iz neke zabiti; teška vukojebina.

2. Izraz koji označava apsolutni haos, nered doveden do krajnjih granica (najčešće po studentskim stanovima, sobama)

Početak rečenice koji označava kulminaciju komšijske svadje...trenutak kad svadja neminovno vodi ka tragičnom raspletu.
Mnogo gora i opasnija varijanta one "Nisam ja s' tobom ovce čuv'o...''