Bezvremena tradicija. Nekada su nas nemilosrdno terali sa košarkaškog/fudbalskog terena u sred partije, a sada je, što bi rekao Obi Van, krug zatvoren, pa mi teramo neke nove, balave klince. Bilo da smo terani ili teramo, ovaj običaj se duboko ukorenio u našim srcima i na neki izopačeni način je svima drag.

Poslednji Spartanac. Vrhovni i neosporni sudija svakog školskog turnira u malom fudbalu.
Nabildovana, neiživljena, sirova gromada koja je izmislila i patentirala kvadraturu kruga. Čovek koji je od detinjstva želeo da radi u vojsci i iskaljuje se na smotanim regrutima, no vremenom je izgubio interesovanje za tu plemenitu i za društvo korisnu delatnost i posvetio se prosveti (koja je čak u gorem stanju od vojske), gde neprestano teroriše đake najbrutalnijim profesorskim metodama znanim smrtnom čoveku. Od učenika zahteva nivo pripremljenosti prosečnog marinca. U mladosti je obavezno trenirao košarku, rukomet, karate i stoni tenis, pa se može reći da je svesportska ličnost. Medicinku baca barem petneast metara a skok u dalj mu je bar 2.70cm. Ove epske veštine jako retko oživljavaju pred očima običnih crva za vreme trajanja ,,nastave", no u istinitost njihovu niko ne sumnja. Rođena je faca i buntovnik, mada insistira da se pravila poštuju na njegovom času. Njegova pravila, naravno. Što se garderobe tiče, prilično je staromodan i jednostavan. Prepoznatljiv je u sportskoj varijanti i crnoj (opcionalno plavoj) trenerci ili duksu sa kapuljačom. Farmerke nikada ne nosi iz principa( a i da ne bi plašio decu svojom raskošnom močugom, koja ga obavezno krasi). Intaor je kada su đaci u pitanju i nikad ne popušta, mada je u suštini kul i omiljen u širem društvu. On možda ne zna ko su Niče, Šopenhauer i Kami, ali zato zna ko je strelca svakog gola u finalima Prvenstva sveta od 1978, zna debiljinu svake linije i obim kvadrata na košu, na ,,ti" je sa svakim vlasnikom teretane u gradu i zna vrlo dobro kako da na najbolji način smuva ribu, što mu kod ženskog pola donosi veliki ugled i uspeh (u kombinaciji sa gorepomenutom močugom).
U školi je nesvarljiv i kod učenika često budi vatrenu žudnju da ga klepe; no, zbog njegove volovske fizičke snage niko se ne usuđuje ni da ga popreko pogleda. Omiljene kazne su mu trčanje i sklekovi, mada se veterani i iskusni primerci koriste i ključevima kako bi učenicima zadali veći fizički bol. Obožava da šalje učenike da mu kupe novine (Žurnal), kifle, burek, jogurt, kondome, listiće za igre na sreću...
Iako je u školi neviđeni smarač i nasilnik, van nje je uglavnom gotivan i zaštitnički nastrojen prema svojim đaćima. Ako ga sretnete u kockarnici, u kafani, u teretani ili na letovanju, znajte da će se prema vama odnositi bezazleno i krajnje prijateljski - pogotovo ako je sa ženom, koju vara svakom prilikom.

Izvesni duel sa viševekovnom tradicijom između dve ekipe večitih rivala: Lavova i Hrišćana. Često je praćen burnim ovacijama i odobravanjem pristrasne publike tokom svakog boljeg poteza umešnije ekipe Lavova (E, kako ga je pokidao na komade, kao malo dete! Svaka mu čast! Baci se na njega, Romule! Uf, kakva je zverina ovaj Romul! Kidaj! Udri! Deri! Reži!...).

Misteriozno proizveden, nenadjebiv, privlačan, uvek podjednako vruć (kako im to uspeva!?), uvek božanstveno ukusan, samoprodavajući, hrskav, fino pečen sa obe strane i izložen da opija mirisom svaku žrtvu koja zakorači u pekaru - hleb zbog kojeg su Grci razorili Troju, zbog kojeg je Miloš pobegao sa Kosova i Gavrilović napustio obalu Beograda. Ne, to nije vruć hleb koji nikad ne stigne ceo kući. To je hleb koji nikada, ali baš nikada i ne stigne kući. San svake trpeze i svakog gladnog stomaka. Svi koji su makar jednom posetili Kraljevo, čuli su za skromnu i slavnu Šiptarovu pekaru preko puta parka. Oni koji su pored toga i probali hleb, nastanili su se zauvek u gradu i postali Mu (hlebu) podanički odani. Pa dobro, pekara se zapravo zove ,,Proleće", ali toj činjenici od pamtiveka niko nije pridavao značajnu pažnju. Čovek koji je osmislio ovo osmo veličanstveno čudo sveta poznat je prosto kao ,,Šiptar", a njegova pekarica koja je pobegla iz drugog dela ,,Kuma" kao ,,Kod Šiptara". Niko ga nikada nije video, niko ništa ne zna o njemu (mada se govori da je mitsko biće i izabranik bogova), ali svi jednako i sa upornošću prvobitnih hrišćana kupuju njegov hleb i slažu se da je, skromno rečeno, fantastičan.

Nekada su crnci bili prikazivani kao maloumni, ćelavi zabavljači debilskih lica i pospanih očiju, sa širokim usnama (i opcionalno pljugom u ustima) čiji se smisao života ogledao u tome da sviraju jebeni klavir (ili plešu svoj ples iz Afrike) i tako zabavljaju superiorne ali dokone belce. Vremenom su se stvari malo izmenile, a crnci su sišli sa drveta, odlučno bacili bananu, batalili šabanski ples i pomerili se sa mrtve tačke svog poludivljeg i uzaludnog života. Danas, sve se okrenulo. Jebozovni crnac (DW) je obično glavni lik (ili najbolji superkul prijatelj glavnog lika), moralna gromada sa impresivnom močugom i trideset napumpanih riba, koja se hrabro bori protiv ovoga ili onoga (siromaštva, mafije, vanzemaljaca, terorista, diskriminacije, sekti, Indusa i Iračana, Kineza i njihovih bandi... )i prolazi kroz more prepreka zbog svoje urođene tamne puti (iako se u filmu bar sto puta tvrdi da u Americi diskriminacije nema). Diskriminacija i tlačenje crnaca se sada, u fer i demokratskom svetu, prvenstveno ogleda u tome što im nije dozvoljeno da igraju negativce tj. nezgodnog skroz apsolutno sasvim najvećeg baju sa najboljom ribom i najbesnijim autom, jer to ne bi bilo politički korektno. Pojam diskriminacije postepeno evoluira, a sa nastankom porno industrije polako počinje da se prenosi na belce, koji sasvim izvesno postaju ugrožena vrsta.