Opcija koju bi mobilne kompanije svakako trebalo da uvedu. Ljudi prosto ne kapiraju da ne treba da vas zovu kada ste pijani/mamurni. Treba da shvate da vi prosto želite da odete po svoju devojku, odvedete je u zološki vrt, pokažete na slonicu i izjavite da je i ona zgodnija od nje.

Krajnji stadijum zagorelosti i nejebice kod žena.

Neki ratovi traju godinama, neki decenijama, a nekima nikad nema kraja. Pre mnogo, mnogo godina, veliki ljudi borili su se za svoj jezik, jezik naroda, protiv Turaka, Ugara i mnogih drugih. Svesni činjenice da je jezik najveća tekovina čovečanstva, i da smrt jezika znači i smrt jednog naroda. Danas, rat i dalje traje. Stari neprijatelji su se pritajili, ali se pojavio, novi, znatno jači neprijatelj. Mi sami.

On, bez majice, bradavice su mu tvrde od hladnoće ovog sveta, njegov pogled može da razdeviči i da te baci u razmišljanje o smislu života. Postoji priča da se pre više godina njegov poster kačio po sobama mladih devica kao što se danas kači poster Novaka Đokovića. I dan danas može da se nađe, i to ne samo devojaka, nego i kod žena u zrelim godinama. Kažu da ima svoju svrhu i kao afrodizijak.

Vreme, poput ljudi podložno je promenama. Menjaju se naši afiniteti, izgled. Tako se menjaju i muškarci. Nekada davno muško nije bilo muško ako ne može osam sati da cepa drva, i da za to vreme pocepa osam flaša šljive. I naravno cela priča nije imala smisla ako nije imao brkove ( najslađi su poljupci kad brkovi žare ) i ostatak opreme koja ide uz njih ( dlake na grudima, leđima, nogama ), muškarci koji su imali navedeno imali su i uspeh. Danas je maljavost postala..smetnja. Jedini način da smuvaš nešto je ako zakažeš depiliranje kod iste kozmetičarke kod koje ide i riba na koju se ložiš.

Lenjost je oduvek stajala na putu čovečanstva. Od krajnje prostih zaključaka ljudi kreiraju svoj život, i kasnije se pitaju što je postao nebitan i zašto im se ništa ne dešava. Svi drugi deluju srećnije, zadovoljnije. Lenjost postaje navika, a ''lakši način'' pravi, čak i onda kada nije dobar.

Понос расте, шета своју нову ''треш'' мајицу к'о пичку од милион евра. Купио је данас на бувљаку, али ко вели, носиће је пар пута, најбоље да је уопште не пере, иначе има да избледи на сунцу к'о Дракула.

Каже се за лика који је у стању од обичног рекреативног добацивања направи борбу за живот или смрт. Једина реч коју он разуме је победа. Зноји се, дере и иритира све живе. Одлазак на одбојку са њим је к'о одлазак у бој на Косову.

Матори ликови који имају обичај да стартују клинке дупло млађе од њих. У недостатку тема за разговор почињу са причом о својим синовима и о томе како би било лепо да се упознате.

Оно што карактерише овакав тип романа је да су они познати великом броју људи ( а нису део школске лектире, мада у данашње време ни школска лектира не наилази на неки одјек у широј маси ). У овом роману можемо наићи на обиље насиља, завођења и секса ( прави љубавни роман карактерише сексуална тензија а не секс ), али списатељи лагано одустају од тога и секс је присутан скоро на свакој другој страни. Плени машту узбуђених тинејџерки и разочараних мамица. На постављено питање особи која је зависник од оваквих романа зашто не чита нешто озбиљније, чест је одговор: ''Ово читам не бих ли убила време''. Значи ли то да наше време могу да убију само тривијалне ствари, да смо почели да водимо тако глупе и досадне животе да смо способни само за читање романа који немају поуку, романа које су написали писци који иза себе имају око 200 дела, исте тематике, истих ликова којима су само имена промењена. Шта је убијено; наше време или наш осећај за лепоту и праву књигу. Да ли смо окружени романима који су уствари средство за убијање - али не времена, него свих добрих писаца и свих вредних књига?

Поступак који се изводи пред сваку олују. Одједном чујете ударац грома, следећег трена сте у мраку, док ваша мајка иде по кући и гаси све могуће уређаје, а ћале пали свећу ( највероватније ону дебелу, славску ).

Она је тотално кул. Фарбаће косу у зелено чим јој се укаже прилика, она не верује у Бога ( атеиста је ), верници су глупи и смарају. На себи носи хиљаду боја ( свршава на карирано, шљокице, меде ), не воли децу, поготово бебе, њени је не разумеју, они су глупи. Једва чека да оде од куће, град у коме живи је највећа мигућа селендра, људи су тако прости ( она мрзи људе из дна душе ). Слуша искључиво индијски поп, обожава да коментарише туђи изглед и да се хвали бојом својих гаћа. Име омиљеног певача не зна ни сама да изговори. Свршава на мале, зелене ванземаљце и чека да дођу из свемира и да је одведу са ове ''глупе'' планете.

У филмовима и не изгледа тако лоше, секс у штали, нигде гована, нигде животиња, све у свему може да прође. Мада... у стварном животу практикују га особе које воле баш прљаве ствари.

Наиме, библиотека је место где можете наићи на различите типове људи, посматрајући их, можете и одгонетнути њихове психолошке профиле. Обавезно је ту пар људи који су дожли због интернета, деде од преко сто година углавном читају новине ( неретко од пре месец дана па и више ), пар дрипаца који су побегли из школе ( реално, у библиотеци су само зато што је напољу хладно, а по обичају немају кинте ), пар напуцаних риба које ни саме не знају зашто су ту, матуранти који спремају радове. Особа која се ретко среће, и коју сви гледају са чуђењем је читач. Дошао је са намером да прочита нешто на миру, мада убрзо након доласка, он купи своје ствари и одлази у потрагу за неким мирнијим местом, док га ка излазу прати гомила зачуђених погледа.

Фактор који углавном одржава сваку дужу везу од распадања ( око дотичног пара се шири воњ сморености и сви их избегавају ). Као шлаг на торту из вагине може да изађе још један манипулатор у виду бебе, који запечати везу за век векова.

На хијерархијској лествици, он је на најнижем ступњу икада. Особа са толико глупим аргументима, ставовима, да је просто фејсбук једино место на којем његов хејт може и да буде цењен. За мало интелигентније масе, он је бесконачно добар вид забаве.

Крајњи стадијум баксузлука. Живот постаје расуло, маторе бабе из села могући бацачи клетве. Ништа у животу не иде како би јебено требало.

Лик из друштва који не зна да изговори ''не занима ме'', те је принуђен да слуша све и свашта, клима главом, и тапше по рамену све ''напаћене'' другове.

Митска личност, људи су је измислили како би могли да оправдају сваки вид злостављања над овом животињом. Често можете наићи на слику детета које диже мачку у вис, узима је за реп па вуче по кући, дави, туче.. Мачка, дубоко потрешена покуша да се одбрани ( огребе тиранина ) у том случају читава породица окоми се на јадну животињу, баба са метлом, ћале са новинама, кева са оклагијом.

Температура је достигла свој врхунац, контраст пингвинима који цркавају.