Ljudi koji svakog jutra čim ustanu "drmnu" jednu ljutu, jer tako Bog zapoveda, još je tako njihov otac radio. Posle imaju naviku da se voze gradskim prevozom. Svi. Zajedno.
-Izvini, dečak, iskucaj mi kartu na ovom Bus Plus-u, ne vidi deda dobro. (zadah od čiste prepečenice, šljiva)
Alo, tradicionalista, pa kako da vidiš kad od rane zore ločeš neku brlju?
Uprkos negacijama, svi smo svesni onoga što radimo kada popijemo. Svesni smo svih svojih akcija, ali, kao da je deo mozga koji naše akcije povezuje sa reakcijama okoline koje će uslediti mrtav, pa, neznajući šta će se desiti, radimo razne gluposti.
Pijan: U, ova u crnoj haljini ima dupe k'o krušku, daj da je štipnem.
Reakcija: Okreće se njen dečko od tri sa čet'ri, a ostatak se zna.
Pijan: Uuuuu, oduvek me je zanimalo da l' mogu da mi stanu ovi ekseri u utičnicu.
Voda od jeftine tečnosti bez boje, mirisa i ukusa postaje tečnost koja se po svim karakteristikama približava gaziranim sokovima, po ceni, boji, mirisu i ukusu.
Nekad beše potrebno da se mladoženjin stomak napuni par puta i to beše dovoljan razlog da je ženi. Danas je potrebno da se mladin stomak naduje samo jednom i postiže se isti efekat.
Kad vidiš da ti u susret nailazi tako dobra riba da i jogurt jednostavno ne može da prođe kroz sve "cevi" gde treba da bi stigao do želuca, pa se zakašlješ i isprljaš sto, pantalone, majicu, sve. Pantela bi reagovao: "Nači, neveruem."
I tako ja jedem burek, povremeno ispijam jogurt. Idem prema stanici. Polako. Imam vremena. Tada, crnka od metar še'set pet, proleće pored mene duplo većom brzinom od mene. Od pozadi me podseti tako na herc, muški znaju na šta mislim (ako ne znate, onda niste muški). Jogurt zastade u grlu, počeh da se davim, oči htedoše da ispadnu. Zamalo se ne uguših. Kako nije bilo nikoga tu? Ne da me udari po leđima, nego da ne bude posle da sam je izmislio. Dok sam se povratio, zamakla je za krivinu. Ako se neka prepozna, neka se javi u inbox.
Svaka providna, bela ili žućkasto-braon ljuta tečnost koja se ispija iz malih čašica ili u nekim slučajevima direktno iz flaše. U dragoj nam državi, sramota je služiti kupovnu radžu, pa zato svi pričaju kako su je lično pekli. U slučaju kad bi domaćin rek'o da je kupio rakiju, u očima svojih gostiju bi bio nesposoban, čovek koji ne ume da ispeče rakiju.
Slava kod domaćina što je doš'o u rodni iz Austrije da proslavi:
- O, Mile, dobro mi doš'o, š'aj da popiješ?
- Hvala domaćine, šta imaš?
- Domaćin iz vitrine vadi neotvorenu flašu Džek Denijelsa. Evo, Mile, samo za tebe!
- Ooo, 'el domaća?
- Domaća, domaća!
- Pazi što ti bure pustilo boju. Hrastovo, a? Kol'ko si je pustio?
- Dva'es dva grada. Nisam 'teo više. Pazi venac što pravi!
Za'lađen čovek, toliko se za nešto interesuje da su njegove reakcije na to jednake reakcijama čoveka čija je telesna teperatura oko šest stepeni celzijusa.
Koliko si ispita dao?
Misliš, ukupno ili samo iz druge godine?
Iz druge godine.
Tu sam dao samo jedan.
A, dobro, a ukupno?
Pa, ukupno, samo taj jedan.
A, kad ćeš da stigneš ostale da daš, nesrećo?
Ma, polako, prosek je osam godina na pravnom, opušteno.
Ti si čoveče 'ladovina.
I, zamisli, davi se devojka u reci, a ovaj stoji i gleda, ni da mrdne.
A, šta ti misliš, što ga zovu Mika Ladovina?
Bolesni samouki genije koji dok spava smišlja kako da zezne nekoga, kad jede razmišlja kako da zezne nekoga, kad zeza nekoga razmišlja kako opet da ga zezne. Kada vam podmetne neki fazon, ne bi mogao da ga otkrije ni Horejšio Kejn sa svojom ekipom štrebera, čak i Čak Noris bi se zeznuo na njegov fazon, a Bata Živojinović ne bi mogao da dođe sebi i da izgovori svoju čuvenu: "Sad ću da vas karam," rečenicu. Njegova je uvek poslednja, jer jednostavno ne znate kako da odgovorite, ili možda znate, ali ne biste da svojim sitnim rečima upropastite još jedno remek-delo od fore.
N: Sine, jesam ti rek'o da sam ti opštio sa kevom one večeri kad si iš'o na tablić?
B: Majmune jedan nenormalni, jesmo rekli da ne diramo keve, sad ću da te isprozivam samo tako!
N: Slobodno.
B: Čekaj samo malo da vidim šta da ti kažem.
N: Ma, imam ja vremena, ne žuri, znam da tebi treba malo vremena dok smisliš rečenicu koju ćeš da izgovoriš.
C: Mani se ćorava posla sinovac, on je nenadjebiv, već ima celu svesku spremljenih odgovora za bilo koji tvoj odgovor, tako da ti je bolje da ćutiš.
B: To je pametno, ćutaću.
N: Tako bre, ćuti dok te karam!
B: (I dalje ćuti)
N: Ćutiš pico, lepo ti je, a?
Jedan od retkih čiji je posao da duva, a još to sasvim legalno radi.
Borina keva: Boro sine, šta si radio ceo dan juče kad sam bila u gradu?
Mali Bora: Duvao sam kevo.
Borina keva: Ako, ako Boro, samo ti duvaj, jednog dana ćeš i na televiziji da duvaš, od duvanja ćeš da živiš.
Učiteljica.
Pitaće te za me, da li živim ovde,
zatvori joj kapiju, reci joj da ode!
Pozajmite nekome nešto na samo dva dana i tog trenutka ne možete da spavate zbog toga što razmišljate da li taj neko na pravi način koristi vašu stvar.
Žena: Uđite doktore, ovamo je Dragoslav u sobe.
Doktor: Stanite gospođo, da popričamo nas dvoje u hodniku, šta je Dragoslavu?
Žena: Seo u ćošak, skupio kolena, prigrlio i' i sve se trese ka' topola kad udari vetar. Niti spava, niti jede, crvene mu oči, decu ne prepoznava, ne znamo što da mu radimo.
Doktor: A, koliko to traje, kad je počelo?
Žena: Ima, nekoliko dana. Mi mislili će da prođe to, ali on je ovakav od onomad kad je dao komšije onu našu motornu kosačicu da kosi međak.
Žena: Dragoslave! Došla ti je poseta!
Dragoslav: (Ustaje, prvi put posle 3 dana) Kuj je to, je l' to Mile Žikicin doneo kosačicu? Je l' mi je istupio nož? On ne pazi ni svoje, a kamo li tuđe. Koji me vrag ujeo da mu pozajmljujem?!
Žena: Nije, Dragoslave, doš'o ti doktor.
Dragoslav: (Ponovo se vraća na staro)
Nekada, po kafanama je bilo vokalno-instrumentalnih sastava koji su od opreme imali samo instrumente, obične, bez ozvučenja, kontrabas, harmonika, violina i možda pevač. Ako nije bilo pevača, onda je uglavnom harmonikaš pevao. Orkestar je izgledao kao spot grupe Yolanda be cool za pesmu "No parlo americano". Imali su zalizane frizure i bile su dve vrste takvih sastava. Oni koji su išli od grada do grada za vreme sezone kako bi preko leta ugrabili da zarade što više para za svoje petoro dece, a bilo je i onih koji svako veče u nekoj kafanici nastupaju jer znaju gazdu, a vole da pevaju. Životni san im je bio da snime ploču. Nisu imali producente, aranžere, stiliste, menadžere, fanove, ništa. Često su i instrumenti bili pozajmljeni. Ali, imali su nešto što retko koji pevač zaboravi da ponese na nastup pakujući kesice belog praška u džepove. Imali su dušu. Njima je od toga kako će nastupiti zavisilo da li će njihovo dete jesti preko zime hleb, meso ili neće ništa jesti. Živeli su da pesmom dirnu svoje slušaoce kako bi se uhvatili za novčanik. Često su i po svadbama svirali, a da bi bili lepo plaćeni, peli su se na drveće i odatle svirali, sve po nagovoru gazde, on je uvek bio u pravu. Nisu imali svoje rajder liste, nisu zahtevali džakuzi iza bine, hteli su samo da pevaju.
Mile: Čika Rade, dođi večeras sa nama u kafanu, peva onaj bend "Magija". Kako pevaju ljudi sa emocijom, svako veče pevaču suze oči, a pevačica se sva trese dok peva. Vidi se da se trude.
Čika Rade: Vidi se dupe moje, ovom suze oči jer vi klinci tamo upalite svako po dve cigare odjednom, pa mu smeta dim, a onu pevačicu sam viđ'o kad je išla da se odvikava od heroina, trese se jer upada u krizu. Eeee, da mogu samo da vratim vreme, da opet odem u onu kafanu "Kod Pere", pa kad mi Milenko, Perin sin, zapeva onu moju, ne bih izlazio do sudnjega dana.
Ako neko zna neki ovakav vokalno-instrumentalni sastav koji je još uvek aktivan, neka javi gde nastupa i kad.