Créme de la créme nataloženih govana u odvodu naše mejnstrim kulturne scene. Zadnjih 20 godina je to jedan te isti kretenski kružok sa varijabilnim pridruženim članovima u zavisnosti od političkih strujanja i dominantnog položaja na tržištu kapitala, roba i usluga.
Umetničko ostvarenje oko koga su okupljeni ih je ostavilo bez daha i nateralo da se zapitaju o granicama ljudske slobode, ali i učvrstilo ideju da se samo preko teatra možemo povezati sa Evropom i Svetom, mada su morali da izađu iz sale malo ranije.

Разлика између земаља у развоју и развијених земаља је, између осталог, и у томе што ове прве могу да приуште себи само једног милионера, док код развијених милионер може бити и неки ментално изазвани скејтер или пак осмогодишњи репер.

На језику америчких зиљавих пичака, ово значи управо оно што и мисле - ништа.

Група жена (и пар мушкараца) која само физички живи у Србији, а духовно доручкује цеђену поморанџу код Тифанија, пије кафу без кофеина у Монте Карлу, шопингује у Милану, руча слаткокисело пркно од јака фламбирано коњаком у Лондону, сере у Берлину, лудо се проводи и пије коктеле са тродневном омудином панде на Ибици, изненада упознаје осећајног Мирка, менаџера који обожава Лигу шампиона, безалкохолно пиво, сквош и ПЕС, заљубљује се на први поглед и то објављује Теи, Мии и Леи на ручку, онда цичи, скаче и пљеска рукама са њима, купује изазовни "Victoria's secret" доњи веш, пали миришљаве свеће по соби и пушта амбијенталну музику, сензуално води љубав са Мирком у 37 невероватних поза за побољшање секса, затим открива да и он воли Кејт Хадсон и да тихо јеца на крају "Титаника", бива испрошена на врху Ајфелове куле, "Да! Да! Да!", ангажује Владанку Целић за дизајн венчанице и ту им се живот завршава.

Чаролија уметничког стваралаштва. Овде велики маг драме Синиша Павић на суптилан, истанчан начин увлачи своје јунаке у конфликт, где долази до невероватног преокрета у дијалогу, уз помоћ само два лаконска питања: "који?" или "какав?". Ове речи, захваљујући карактеристичној ретардираности ликова, бивају окидач фрустрације јунака коме су упућене, и тако једним сасвим спонтаним, волшебним током долази до кулминације у радњи.

Женска посла. Девојка се погледа у огледало (видљивост је најбоља у лифтовима) и има шта да види - четири митисера промера пола милиметра! Тако се вала не иде у свет. Засуче рукаве и почне... набије главу у увеличавајуће огледало, где се укаже још 500 стравичних црних тачкица које наружавају лице и лепо редом - стискај, цеди, копај, чачкај, бургијај, хоблуј, два сата интезивног рада да би резултат на крају био запањујућ - лице пчелара аматера, лице које треба залити комовом ракијом и оставити у фрижидеру, лице Игора Микље. Али, лице без митисера! Сто грама пудера и све је ок.

Основна родитељска препорука нежењама и уседелицама у годинама.

Сајнс фикшн/хорор цртани курс енглеског за децу. Биг Мази је зелени ванземаљски међед чија је главна опсесија да се преждерава традиционалном швајцарском посластицом и да непрекидно говори: I'm Muzzy, Biig Muzzy, што је отприлике све од енглеског што дете научи одавде. Сем њега, главни протагонисти серије су припадници краљевске породице коју чине отац - лав, краљица мајка - подгојени пацов и принцеза - анорексично куче на ролерима. Ту су још и хуманоидни баштован и одвратни, жабокречинасто зелени гнол зли научник, обојица заљубљени у глупу пудлицу па се цео хорор врти око те теме. Чудовиште је прогања, клонира, киднапује, ови је спашавају, Биг Мази једе сатове и сере нешто, све у свему атмосфера одише страхом, насиљем и шизофренијом. Продуценти серије су били вођени идејом да се траума најбоље урезује у сећање и да ниси овладао језиком све док немаш ноћне море на њему, што би било у реду да језик није потпуно бачен у сенку сабласног сценарија и да се спомиње више од двадесетак речи.