Риба која из соларијума излази само да кења.

Rakija koju si sam napravio. Dakle, dedi njegova rakija nije dedovača, već egovača.

Glavni grad Kraljevine Španije.

Frizura nastala radom vetra.

Čuvene poslednje reči jednog suvozača.

Osoba koja je juče čula za Boba Marlija, a danas odlučila da napravi dredove, nosi majicu u bojama jamajčanske zastave i prstenje sa simbolima marihuane i priča ljudima kako je Dža (Jah) njegov bog. Time naravno, kao ekscentrik, u društvu izaziva duboko poštovanje, a usput može da pokupi i neku ribu na žvaku o rege muzici i Hajlu Selasiju. Verovatnoća da će da privede ribu eksponencijalno se smanjuje koeficijentom inteligencije iste.

Rečenica koja se koristi kada vam ortak saopšti da ima koncert, brat da ima utakmicu, komšinica pozorišnu predstavu i sl. Vama se ide, ali vam se ne plaća karta, pa postavljate ovo pitanje, čime diskretno nagoveštavate sagovorniku da vam se ne daju pare, u nadi da ćete vam srediti ulaz za dž.

Poznate i kao emo pantofle i tihotapke, ili skraćeno emovice. Ime su dobile po istoimenoj sublukturi koja je među prvim počela da praktikuje nošenje kućne obuće po gradu, najčešće urbanim mestima, koja su rezervisana za kul ljude poput njih. Uglavnom imaju dezen šahovnice, a poželjne su i lobanje sa srculencadima okolo (mada posle 19. godine i hipsteri to prerastu, barem srculencad). Emovice ne nose samo emosi, nose ih i hipsteri i drugi preurbani ljudi iz filološke gimnazije. Dodatni modni detalji su: fotoaparat, RayBan naočare za sunce (ali obavezno sa ramom u nekoj od boja duge, a može i svim), arafatka i ajpod (nipošto običan socijalni mp3, iako je kriza) sa što većim sluškama.

Ритуално сабијање ђубрета у канти у циљу одлагања неодложног.

Сленг за лепог младог мушкарца у девојачким очима. Аналогно доброј пичци - добар курац.

Илити зелена салата што расте у близини крематоријума на Лешћу, па покупи мирис "на роштиљ". Ако вам на пијаци кажу да је салата марковачка, са плаца, ипак помиришите двапут.

Poznata i kao trovačnica, mesto gde nesrećni učenici, profesori i poneki prolaznik mogu da naruče nešto da prezalogaje tokom velikog odmora. Izbor jela je uvek težak, zato što se bira između lošeg, lošijeg, najlošijeg i specijaliteta kuće, a samo pravi sladokusci umeju da odaberu najbolje. Jela mogu biti malo slanija nego što bi trebalo (zbog znoja koji radnik ovalne građe strastveno dlanom obriše sa čela dok sluša porudžbinu, dok drugom rukom vrlo vešto kupi saft koji mu se nakupio ispod pazuha, sve to naravno trenutak pre nego što počne da pravi vaš sendvič) pa imajte to na umu, što zbog ukusa, što zbog nutritivnih vrednosti (za one koji broje unos kalorija, ako ih uopšte ima). Glavni moto trovačnica je: "što masnije to slasnije", pa nemojte mnogo da se čudite ako vam se poslastica presijava i pomalo miriše na vodu u kojoj se kuvala butkica. Održavanje higijene je na jednom takvom mestu misaona imenica, pa se cela stvar oko pranja ruku svela samo na to da radnik vodi računa da jednom rukom pipa samo novac i hranu, a drugom vadi tarzančiće iz bulje, ali često pomeša šta je kojom radio tako da mu sve opet dođe na isto. Prednost jedenja u senvičari je što vam se poveća otpornost imunog sistema usled rigoroznog treniranja, mada može doći i do malih komplikacija poput malignog tumora na većini unutrašnjih organa ili u najboljem slučaju trovanja.

Rečenica koju često možemo čuti u filmovima holivudske produkcije. Na nju dotadašnji negativac, koji je naprasno odlučio da pomogne glavnom junaku u svojoj borbi protiv zla, odgovara sa onim prezajebanim: "Ne znaš.". Time je kupio njegovo poverenje i onda zajedno kreću u totalnu osvetu.

Izraz koji učestalo koriste snimatelji u muzičkim studijima po Srbiji kada ih mrzi da nešto urade.

Iako je ideja isprva bila da se napravi gitara, automobil, merač za pritisak, ručni sat, pištolj na vodu, mašina za šivenje, mobilni telefon, perutarnik za piliće ili mistična naprava koja leči zvukom, finalni proizvod će najviše po svojim karakteristikama podsećati na tenk.
Prave se tako da traju što duže, budu što teže i po mogućstvu ružnije i troše što više goriva. Iako su trajnost i kvalitet često neosporni, ruske mašine su neretko predmet hvalospeva slovenofila bez obzira na to koliko su stvarno dobre.

Disciplina kojom vešto vladaju najčešće stariji ljudi, babe, dede i ostali gerijatrijski slučajevi. Primenjuje se na retkim porodičnim ručkovima, kada tetka napravi pileću supu, sarmu, rusku salatu, mimozu, pire krompir i naravno neko pečenje ili roštilj, i to baš kada smo najviše gladni, a đuturumi kao da su iz gladi izašli. Suština je strpati što više hrane u svoj tanjir, i to pokretima koji podsećaju na Di Džeja koji je u punom jeku, a potom i u usta, i naravno sa što manje žvakanja (jer zahteva isuviše vremena, a zuba ionako nema bog zna kol'ko, pa nije ni bitno) progutati. Na ručak se dolazi pre dogovorenog termina, obavezno prvi seda za sto i naravno poslednji ustaje. Za stolom se provodi 30 – 120 minuta, a dozvoljene su piš pauze, kao i one druge. Poželjne su i pohvale upućene domaćici koja je zaslužna za silna jela, i obavezno se izgovaraju punih usta. Ukoliko je više pacijenata za stolom, vrlo je verovatno da će doći do rasprave ko ima veći šećer, viši pritisak ili manje para, što je idealan trenutak da se izvrši harikiri, ili u najboljem slučaju stave sluške na uši i ubrzanim tokom završi sa ručkom.