Čime kolješ bubaste stanare?
Važno pitanje koje se postavlja na privremenom radnom mestu iskusnoj koleginici u trenutku kada se ugleda na stolu ispred Vas, na tastaturi, mišu ili u okolini monitora jedna ili više džinovskih, gadnih, žuto-braon buba.
Ponuđene opcije su obično heftalica, tastatura, čaša za olovke i tvrdokorična sveska za račune.
prolupitis
bolest koja neretko napada mlađe osobe, a ispoljava se na sledeći način:
faza I: senilnost, odnosno zaboravnost
faze II i III: ne možete ih se setiti pod uticajem faze I
faza IV: pričanje sa samim sobom se podiže na viši nivo - sada se to čini naglas, na engleskom (ili već nekom drugom nematernjem) jeziku i to u prisustvu nasumičnih ljudi koji se na svoju nesreću zateknu u okolini osobe zaražene prolupitisom.
Kako sam otkrila da patim od prolupitisa? Tako što sam svoju frustraciju zbog činjenice da sam na početnoj stanici sela u bus koji je prvi otvorio vrata umesto u drugi koji je stigao kasnije, a krenuo prvi, izrazila rečima: "Don't tell me that.. Is he..? No. Fuck". A odmah zatim shvatila da sam isto izgovorila naglas. Uz oduševljeno ignorisanje od strane autobuskih mi sapatnika.
Neočekivano preplitanje delova tela
Kad vam sopstveni jezik podmeće nogu.
-Daćete mi 2l Nićki..Nićkiš..Nić..
-Mislite Nikšićkog?
-Da, baš tog!
Pa što ne zovete?
Ne tako suptilno samopozivanje ili iznuđivanje poziva na događaj iz kog će se izvući nekakva korist (u najmanju ruku i najčešće mas'an brk), loše maskirano u iskrenu želju da se pomogne i blagu uvređenost što se niste odmah setili da vam baš ta osoba nedostaje.
-Ej, brate, šta ima?
-Ništa, evo pripremamo neku prasetinu za pečenje...
-Pa što ne zovete? Ja sam uvek tu da pomognem!
-Šta se radi?
-Mama i ja pravimo banana bread.
-Pa što ne zovete?!
-Što, je l' hoćeš da nam pomogneš?
-Pa gde si ti?
-Evo me, spremam sobu, sad ću da gledam neki film...
-Aha...
-...i čekam da Ana napravi palačinke.
-Pa što ne zovete?!