Kako prepoznati džibera? Poprilično lako! Evo nekih osobina.
Oblačenje.
U svim godišnjim dobima, u svim vremenskim uslovima, noću i danju, u svim prilikama, džiber nosi patike, najčešće Nike Air Max. Kad je reč o ovom famoznom modelu patika treba istaći da je za svakog džibera najvažnije da nosi poslednji model, da budu u beloj ili nekoj drečavoj boji i da su basnoslovno plaćene. Pored Air Max – a neizostavni deo odevne kombinacije savkog džiber koji drži do sebe je trenerka, šuškavac. U pojedinim trenutcima jedna ili obe nogavice na trenerci moraju biti zavrnute taman toliko da se vidi tetovaža na listu noge i bele čarape koje sežu do članka. Gore, ide majica, kratkih ili dugih rukava, od boja najčešće se sreće bela, crna, roze. Trenerka, a i majica moraju biti uske, da istaknu mišiće.
Fizički izgled.
Većina pripadnika ove vrste, polaže veliku pažnju na fizički izgled. Redovno posećuju teretanu, a ima i onih koji su redovne mušterija salona lepote (čitaj manikir, pedikir, solarijum). Najčešće su kratko ošišani, a za oblikovanje frizure koriste ulje i gel, tako da im je kosa uvek masna. Kaka je već predhodno rečeno, svaki džiber koji drži do sebe mora imati bar jednu tetovažu, a neki i više. Najčešće tetoviraju tribale, bodljikave žice, kineska slova, tj. tetovaže koje nemaju nikakvo značenje. I to na podlaktici, nadlaktici i potkolenici, da bi se to što bolje videlo.
Nakit.
Na vratu svakog džibera može se videti zlatan lanac, čija je debljina proporcionalna dubini džepa. Nekad su se nosili preko majice, danas je to ređi slučaj. Na ruci, sat, obično ogroman i zlatna narukvica. Neizostavni deo nakita čini i par minđuša. Većina džibera ima kolekciju minđuša kao prosečna devojka, jer moraju da se menjaju u zavisnosti od prilike.
Prevozno sredstvo.
Ne bih da izdvajam neke marke, mada većina džibera vozi dobra kola, ali ima tu i onih sa prosečnim, osrednjim autom. Treba istaći da auto mora da ima dobro ozvučenje, da bi se turbo folk ili tehno bolje čuo, pored ozvučenje neophodna su u zatamljena stakla. U vožnji vole da zametnu sedište, tako da izgleda kao da leže, a ne da sede u kolima. Jedna ruka je na volanu, a druga na menjaču, a postoji i varijanta kada se spusti staklo pa se lakat nasloni na vrata. Stil vožnje ima je krajnje bahat.
Gde izlaze, šta slušaju i kako se ponašaju?
Preko dana sede u fensi kafićima, iz kojih odjekuje turbo folk ili neki „pop“, koji sluašaju i kod kuće. Takva mesta su obično puna klinki koje se pale na takve momke. A uveče izlaze u diskoteke, za koje važi sve što je navedeno za kafiće. Ponašanje, blago rečeno, katastrofa. Rečenicu počinju i završavaju sa „brate“ ili „jebo te“. A fond reči kao kod deteta od četiri godine, često se služe poštapalicama tipa „ono“, „kao“, „u fazonu“, itd. 99% džibera kad sedne za sto u kafiću ili diskoteci izvede jedan, za njih karakterističan, ritual, baci na sto ključeve od auta, mobilni telefon (koji obično vredi od 500 do 1000 eura) i paklicu cigareta. Obično piju energetske napitke, viski (naručuje se cela flaša), šampanjac, itd. Sve se radi sa ciljom da se okoloni pošalje poruka „ja imam love“.

Plavi kamion sa prikolicom, natovaren, parkiran, spreman za pokret. Gazda nervozno šetka, očekuje da se pojavi vozač, koji stiže u tačno dogovoreno vreme. Na prvi pogled i ne liči na kamiondžiju, izbledele farmerke, teksas jakna, crna majica, duboke plave starke, nešto duža kosa koja vijori na tihom vetriću, fazonirana brada, avijatičarske naočare na očima. Hod i pokreti odaju čvrstinu i samopuzdanje, a ponašanje manire čoveka za kojeg bi se pre reklo da je doktor ili inženjer, a ne vozač.
Skida naočare i uz blag, ali iskren osmeh iz kojeg zrači poštovanje i ljubav pozdravlja gazdu. Dok se, predhodno upaljena mašina, uz blagu huk zagreva, gazda mu daje putni nalog, novac za putarinu i hranu. Način oblačenja, ponašanja, a i dubok, prodoran pogled tamnih očiju koji je u isto vreme oštar i blag, veseo i tužan govori da ovo nije jedan od onih masnih kamiondžija koji su postali kamiondžije po principu „loš đak - dobar vozač“. Ne, reč je čoveku kojeg život nije milova, o čoveku koji i u ovim teškim vremenima u svom rečniku ima termine kao što su čast, dostojanstvo, poštenje i koji zna šta oni znače. Završio je studije i to sa visokim prosekom, a morao je da radi teške poslove, da bi u tome uspeo. Kada je pomislio da je konačno svoj čovek, da je stigao do dugo očekivanog cilja, ispostavilo se da je tek na startu. Svi oni koji su mu obećavali posao, sad su se razbežali, svi oni „tatini i mamini sinovi“ koje je tokom studija nosio na svojim leđima i koji mu nisu bili ni do kolena, od kojih je bio inteligentniji i sposobniji, dobili su poslove po partijskim i rodbinskim linijama. Mogao je i on da se učlani u neku od stranaka i da posle nekoliko meseci ili godina poltronisanja dobije neko radno mesto, ali nije hteo. To je za njega bilo preveliko poniženje, koje nije hteo da trpi. U stranku nije hteo, vezu i pare nije imao, i eto ga kod jednog od retkih prijatelja koji je uvek bio uz njega kada mu je u životu bilo teško, koji mu je i ovog puta pomogao, vozi kamion. Kamiondžija sa diplomom fakulteta.
Ulazi u kabinu, i polako kreće, grdosija od dvadesetak metara, polako, kao zmija, vijuga se kroz uzane gradske ulice. Posle petnaestak minuta vožnje izlazi iz gradske gužve na otvoren put, koji za njega simbolizuje slobodu. Slobodu, kojoj je celog života težio i o kojoj je maštao, mada, ni u najluđim snovima nije zamišljao da će tu slobodu naći za volanom kamiona. Pred njim sunce koje polako zalazi, u ušima odjekuje zvonjava jakog motora, nižu se kilometri, a sa radija čuje se pesma: „Ja cijeli život sanjam kako odlazim uz rijeku starim parobrodom koji vozi skitnice na zapad i da nosim jednu davnu nikad prežaljenu ljubav, tanku, dugačku cigaru i par mamuza od zlata...“.