Увод у женску нељубазност.

Кинта коју добијеш преко очекиваног округлог износа у мењачници приликом мењања стране валуте. У глави већинe је ионако један евро једнако "ту негде око стотке, па до стодесет највише".

Једно од убер кул мушких занимања којим приближно 97,69 % мушкараца љубитеља спорта не би имало ништа против да се бави. Јер шта курац, шо да не, кад може Гојко Андријашевић са гласом због кога ти ТВ мирише на вињак после одгледане утакмице, можеш и ти. Вести на нету читаш толико да знаш сваку трансфер шпекулацију, сваку повреду, а са менаџера тотално случајно знаш и први тим Гранаде.

Још ако те укења па те шаљу да извештаваш са лица места из Лондона, Париза или бар Букурешта, пуна капа. Путовање и зајебанција. Ставиш лаптоп испред себе и разбацујеш се информацијама. Резултати Арсенала из сезоне 1997/98. Последња побега у гостима са више од 10 корнера. Последњи пут кад је Венгер јео пуњене паприке за ручак пре утакмице.

Нажалост, али с обзиром на то да у нашој земљи постоји укупно 10 коментатора који су у међувремену проучили правила, историју и филозофију тениса, стоног фудбала и крикета како би могли који динар више да узму, мале су шансе да ћеш се остварити у овој професији.

Зато је ту увек малтретирање ортака.

Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.

Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.

Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.

Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.

Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.

Мрш бре у пичку материну.

Једнобојна дугачка зимска јакна која обухвата све од колена до пола лица, са крагном која личи на оно срање што стављају некоме кад прејебе врат. Изузетно погодна за све екстремне временске услове, од Хималаја на 8000 метара надморске висине до премијерлигашке утакмице.

Име добила по матором педофилу и љубитељу француских петнестогодишњих црнчића, Арсену Венгеру.

Генерални секретар Уједињених нација. Вероватно има неку зајебану дипломатску улогу, али за све нас са јефтинијим картама, он је "онај лик што изражава забринутост". Интернационална риал лајф верзија Светлане Бојковић.

Појава која се јавља:

1. Услед осећаја припадности локалној средини и поседовања ставова да би свако требао да навија за клуб из родног града усађених од стране деде или ћалета који навијају за локални Напредак/Раднички/Слободу/Пролетер и сличне спортске заоставштине комунистичких имена (5%), и:
2. Услед незадовољства резултатима некада омиљених Звезде/Партизана, тј. услед бола у курцу да те више подјебавају зато што су "твоји" попушили од осредње француско-алжирске екипе или аматерског скупа ирских конобара. А и та прва лига све намештаљке и београдски клубови, шта курац. (95%)

Илити подјебавање пубертетске клинчадије и њихових патетичних уметничких радова у виду слике из купатила пред огледалом, са дорађеним стиховима Маринка Роквића јарко ружичастом бојом у пеинту. Такав вид хумора се на листи најгорих интернет фазона налази одмах иза клипова Ивановићевих рецитовања вицева, и скечева Бориса Бизетића снимљених у домаћој радиности па окачених на јутјуб. Огледа се у томе да се коњ од 25 година, просвећен својим дугогодишњим искуством обитавања по уберкул интернет сајтовима које му даје право да се сматра духовитим, слика поред бојлера, каде или бидеа, у прилогу са испупченим уснама по узору на данашње ученице старијих разреда основне школе. Посебну сорту представљају ликови који толико верују у продуховљеност свог смисла за хумор, да такве слике стављају као профилне слике на друштевним мрежама, заједно са коментарима прожетим знаковима типа "<3", нејасним косооким јапанским емотиконима и натписима типа "Могу да ме појебу, али не могу да ме појебу". На тај начин постигнуто је нешто што се вековима сматрало немогућим, а то је да се направи пародија нечега која је заправо ретардиранија од оригинала.

Најлакше је зајебавати оне који су превише глупи/незрели/необразовани да провале да их подјебаваш. То успева и мојој баби Мирјани кад о парче конопца веже онај картонски део што остане кад потрошиш ролну тоалет папира и ложи мачора Жућу да га јури по дворишту.

Теоретичари завере. Ликови из твоје околине који ти зајебаним погледом у зајебаном амбијенту зајебаним гласом зајебано причају о томе како су сви људи багра, како сви само гледају како да те зајебу и како не треба да верујеш ни рођеној кеви да те је родила. Звезда водиља им је болно искуство из прошлости када су од некога били преварени. Од тад живе у убеђењу да је све око нас лаж и да ће на овом свету опстати само они који не верују никоме.

У целој глупости своје животне филозофије заборављају основну ствар: Зашто бих ја њима веровао кад ми кажу да не треба никоме да верујем?

У одбојци, акција кад техничар на брзину и кратко подигне лопту, најчешће средњем блокеру, а овај је на прву прикуца у поље противника. Добро позната свим домаћим љубитељима репрезентативне одбојке по чувеним комбинацијама Грбић-Герић и Грбић-Мештер.

У баскету, тај израз означава ситуацију кад неко добије банану, и то не обичну, већ ону при којој се дивљачки употреби највећа могућа сила, лопта заврши или на други крај терена, или буде прикуцана уз таблу.

Илити: "Како је до јаја да живиш са цимерима, идеш сваки други дан на журке, правиш лудницу са цимером по стану, радиш неки просечан посао, али се зато зајебаваш до јаја и уживаш максимално у животу" фазон серије/филма.

Свако ко је бар једном бацио око на серије типа "Пријатељи", "Веселе седамдесете" или "Стажисти" помислио је на ту болну чињеницу да не живи у земљи типа САД и да нема шансе да унајми ни стан од 70 евра који дели са удовицом ратног ветерана, камо ли једну од оне две станчуге које деле јунаци из "Пријатеља". Да, реалност је прилично зајебана, па осим тога што не можеш да приуштиш стан у коме лагано може да се опичи фудбал 5 на 5, твоји пријатељи вероватно нису суперопичене копије Џоија, Рејчел, Роса, Чендлера и Фиби. Далеко су веће шансе да ти иначе треба сат времена да их натераш да оду с тобом до града на пиво.

Кул музика из седамдесетих исто отпада. Једини подрум који можеш да нађеш је онај у згради у којој живиш где би ти се шетали пацови по глави док покушаваш да дуваш са ортацима.

Реалност наставља да убија финанскијски. Ако живиш у Србији, а притом имаш ту срећу да живиш сам у свом стану (а ниси ожењен/удата), паре ти сигурно не испадају из гузице. Тако да, о путовању на лађење јаја до Лас Вегаса можеш само да машташ. Чак тешко да и финанскијски можеш да издржиш да сваки дан пијеш кафу у најгорем кафићу у граду, камо ли да нађеш неки домаћи "Central Perk" и да тамо блејиш цео дан.

Генерално, тешко да све то и у "обећаној" Америци можеш да приуштиш без 10 сати дневно на послу. Тако да, морала би гузица да ти буде укључена у струју и да се константно бијеш неким енергетским пићима да би имао живот интересантан као они. Тешко да имаш најинтересантнији посао на свету као јунаци из "Стажиста", па да се зезаш по болници цео дан са најбољим ортаком. Ако живиш у мајци Сербији, а у тим си годинама, вероватно теглиш гајбе код приватника или келнеришеш у кафићу да би напокон уштетео 80000, да платиш јебену школарину и напокон упишеш ту трећу годину.

Надај се да ти је живот довољно кул, пошто њихов можеш да живиш само две епизоде дневно на ТВ-у. Осим ако не скинеш серију са нета, ал' џабе, нема ништа од кул гајбе, заборави.

Одговор на 90% идеја како да се на сумњив начин дође до зараде, илити, до кинте. Како је просечан грађанин Србије принуђен да често смишља нове начине како да дође до кинте, често у планове улети и нека полу-легална идеја.

Да се разумемо одма', разуме се да неки људи имају проблема са метаболизмом, крупним костима, спорим желуцем (или брзим, како год) и сличним стварима, али по некој слободној процени можемо рећи да је разлог за гојазност 90% људи заправо неумереност у храни и пићу, и то поготову у овом првом. Дакле, пасуљчина за вечеру, кило 'леба дневно у просеку, хасање месишта из куваних јела као да сутра не постоји, газирани сокови, масне пљескавице са гомилом прилога и слично. Воле људи да једу, јебига.

Е сад, свако од нас је милион пута у животу принуђен да једе "у јавности", са ортацима и ортакињама по разним пљескавџиницама, пицеријама, кафанама и осталим угоститељским објектима намењеним стрикно за ждерање. Они који су на своју линију поносни, или их за њу боли уво, у тој ситуацији јешће као што то и иначе раде. С друге стране, они који од разговора о својој тежини беже к'о Веља Илић од хране која не садржи барем 50% масти, у тим ситуацијама углавном глуме незаинтересованост или пак стриктно одбијају храну, испадају лицемершине нивоа Пижона кад каже да је сам састављао списак за пријатељску са увек неугодном репрезентацијом Сао Томеа и Принципеа.

Ај овако, враћаш се с друштвом са свирке, или са било ког провода који је захтевао макар минималну физичку активност у виду климања главом. Уморни сте и гладни, па је ред да се у пола ноћи бане у неочекивану посету некој рандом пљескавџници. Нормалан, уморан човек ће том приликом у циљу задовољавања сопственог желуца узети нешто типа "гурманска пљескавица пуњена ролованом пилетином и умотана у сланину, па све то у кајмаку". Дебељан ће том приликом одмахивати руком уз: "Нека, нисам гладан, нећу ја ништа..."

Еј бре!

Као да остали не знају да једва чека да дође кући и направи кајгану од 10 јаја са кило месишта и збирним бројем калорија које дуплирају оних 2000 дневно што стоје препоручени на флаши кока-коле. Као да смо јели стиропор па му/јој верујемо док нам прича да му/јој је тај мали понфри сасвим довољан за вечеру, док кеви куца поруку да греје суљпа.

Наручи оно што ће да те засити и на шта си највећу балу пустио гледајући мени, немој да глумиш Др Филгуда к'о да сви не видимо да ни сам не знаш где да сместиш тих 20 кила вишка.

Група људи, део твоје околине која је са тобом провела одређени део живота, таман довољно да заједно проживите неке интересантне тренутке. Наравно, није проблем у томе, већ је проблем у њиховој константној жељи да вам те тренутке препричају, као да нисте ту били, и то уз оно чувено "Јел се сећаш/сећате...".

Ликови којима је врхунац хумора константно препричавање ортаковог укењавања у гаће на часу у трећем основне и који вам радо по седамдесчетврти пут причају то, са истом уживљеношћу у причу као да нисте већ седамдестри пута слушали исто. Знате им сваки догађај из детињства напамет, јер су били расположени бар 20 пута да вам препричају како су са осам година комшији запалили кола и кеви поломили омиљену вазу, па им је ћале поломио гузицу од батина.

Нема им краја срећи кад се нађу у новом друштву, па почну да препричавају догађаје које сте наравно ви већ чули десетак пута, али ћете морати опет да слушате како преживар ту исту причу прича омађијаним цавама у покушају да измами који осмех и импресионира их.

Животна прича вечитог студента. Прича између чијег је почетка и краја смештено неколико реформи високог образовања, промена влада, председника и минимум два светска првенства у фудбалу.

Како је њихово чедо после мукотрпне четири године завршило напокон ту средњу школу, ћале и кева налазе се пред тешким избором: Да пронађу неки посао свом сину (или ако је женско, да је брже-боље удају) или да уложе стотинак хиљада и упишу на факултет. Буџет је омануо, јер комбинација спремање пријемног + топло јунско време душу дало за баскет + ортаци без икаквих идеја, амбиција и планова ипак била превелика отежавајућа околност како би се факс уписао на терет државе. Дакле, или да ћале и кева пљуну кинту, или кафић/мешалица/каријера тегљача гајби у локалном Максију. Клиња је чуо како је тај студентски живот много добар, те би ваљало пробати то, учиће он, часна реч.

Уз претњу родитеља да ће га се одрећи преко новина и дати код газда Рајка да клинцима из краја пумпа лопте и гуме на бициклима уколико њихову крваво зарађену кинту баци на коцку, алкохол и пичке, новопечени студент одлази у велики град. Притисак уради своје, и он по први пут у животу, стварно узима књигу у руке.

И паф! Десетак месеци касније, он индексом маше испред родбине и гледа да наплати свој мукотрпни рад. Година је чиста к'о суза. Мамин син! Ћалетов понос!

Следи лето које за циљ има да се надокнаде све журке пропуштене под "Е не могу морам да учим, знаш како се накупи, а нећу после да учим цео дан кад је испитни рок" изговором, што ће рећи, пар врелих месеци алкохолисања, блудничења и генерално, губљења времена.

И тако је почела друга година. Октобар је наш студент започео са пар процената алкохола у крви и запажањем да је далеко занимљивије да ти се у глави врти од алкохола него од непрекидног учења. Новембар, децембар, јануар, фебруар, март, па у глави опет фебруар (класично губљење у времену и тотална неорјентација када је датум у питању), па некако тако до јула. Биланс: Литри попијеног алкохола, хиљаде и хиљаде прокоцканог новца, именик пун сумњивих женских имена, од којих се и он пола не сећа, и некако, а да и он сам не зна како, 2 положена испита. Моле се кева и ћале за кинту, молба аксептед.

Годину дана касније иста ситуација, молба деклајнд.

Прва мисао становника Северне Кореје кад побегне из земље и први пут види интернет. Овај прави, не онај севернокорејански.

Небо везано жицом је као да је све што знаш оно што видиш кроз прозор твоје куће која има решетке на прозорима и забетонирана врата.

Најбитнија ствар сваком домаћинству, одмах после бојлера и шпорета.

Мића. Миле. Жика. Рајко. Мајстор Гане. Оправља све, од радија до радијатора, од телефона до телевизора. Разуме се у све што ради на струју, ватру и воду, може да поправи све што може да цркне. Зна напамет целу унутрашњост телевизора ЕИ Ниш. Може на слепо да поправи све што су Искра и Горење икада произвели.

Долази по потреби. Има фиксни на који се увек јавља његова жена, и мобилни који му је син увалио након што је купио нови, али га мајстор не користи. "Говно западњачко, ко га направи." Фин је, сви клинци из краја га знају, јер редовно пумпају лопте и поправљају бицикле код њега. Двориште му је препуно бакарне жице, делова од аутомобила и мотора, покварених веш-машина, телевизора и шпорета. "Затребаће." Од ствари у његовом дворишту може да се склопи солидан возни парк и опреме два већа стана.

Пије к'о мајстор. Док ти поправи телевизор попије кило ракије и три пива, и понаша се исто и даље, јер је ионако био пијан кад је дошао. Наравно, то га није спречило да ти без грешке поправи квар. Цена? "Ће се договоримо..."

Кад лажеш, лажи за све паре! Шта има ти да се снебиваш и будеш скроман, удри одма' најјаче. Јебо си три њих у исто време, па шта? У стилу најбољег порнићара си их трсио редом, док ове две гледају и чуде се одакле ти снага. Шта има ти да се правиш неискусан у циљу да ти поверују да си нешто кар'о. Одавно си ти имао проблеме са навлачењем кондома, проналажењем рупе и превременом ејакулацијом. Ти си сад стасао на нови ниво, и твоји проблеми су сад како да задовољиш три незасита парчета меса. Како да одрадиш посао три пута у низу, а да ти алатка стоји права к'о копље светог Ђорђа. Како да у стилу студента медицине пред испитни рок расподелиш време тако да не дође до ситуације да једна од њих каже "А ја...?".

Ти их по угледу на Бату Живојиновића постројиш, кажеш одсечно "Сад ћу да вас карам.", обавиш посао, обучеш се, и одеш кући да учиш познавање друштва.

Лаж поновљена 1000 пута постаје истина. Колико год добро да трпиш нешто, и навикнеш се на неке ствари, после одређеног времена резервоар равнодушности се испразни, и та прва следећа ситуација према којој си раније био равнодушан уместо да једноставно прође поред тебе, те у стилу Мајка Тајсона у најбољим годинама нокаутира, а онај мерач који мери број тих истих ситуације се ресетује на нулу. На ону исту нулу са које си почео, и после које си се негде до десетке нервирао као кантераш у локалној играоници кад од 5 година млађег клинца добије хедшат.

Ситуација у професионалним спортовима када, након што је понестало рекорда за постављање и подвига за урадити први, спортска јавност проглашава свакакве небулозе историјским тренутком.