Beba koja se razočarala u život.

Gospodin pravi je san svake žene. To je imaginarnan lik patentiran od strane ženskog roda. Interesantno je da svaka žena ima svog gospodina pravog, a da oni svi liče jedan na drugog. Žene ih doživljavaju kao virtualan novac, znaju da oni negde postoje, ali ne mogu da ih fizički osete. Ponekad je maštanje o njemu jako opasno.

Negiranje istine ili laganje je specijalnost muškaraca koji varaju svoju ženu. To ustvari više liči na instikt jer se u najvećem broju slučajeva radi nesvesno, mahinalno. Muškarac postaje zver, a žena je žrtva, iako u tom trenutku izgleda potpuno drugačije. Žrtva je ulovljena ako i dalje ostane u braku sa zverinom.

Vrlo opasna autosugestivna misao kojom se dobija na samopouzdanju. Nije redak slučaj da se precene sopstvene sposobnosti, pa je ishod u nekim slučajevima i tragičan.

Ako su 90-te bile crne, decenija za nama se može nazvati "žuta decenija". Ne mnogo slavna, mnogi su gladovali, čak i više nego u crnim godinama. Pamtiće se kao decenija dominacije jedne političke stranke čije pripadnike u narodu zovu "žuti", pa odatle i naziv za čitavu deceniju. Na samom početku su obećavali kule i gradove, pričali kako je ovo vreme promena, uspeha. "Biće para" govorili su, za sve su krivili Miloševićev režim. "Mora da poskupi hleb, mleko, ulje...jer je Miloševićeva politika bila pogrešna i sad plaćamo cenu", narod je tu priču naravno gutao i ćutao, mislili su ljudi da ne može biti gore nego što nam je bilo...Otišla jedna firma u stečaj, dve prodali za evro i tako svakog meseca iznova, dok je narod ostajao bez posla, žutima su cvetale ruže. Kad su ljudi shvatili da nema od njih 'leba i nisu više verovali priči o Miloševiću, opa, sad im je kriv Ratko Mladić. "Ajde da sačekamo još koju godinu dok ga ne uhapse, posle će evropa da nam daje i šakom i kapom", zavaravao se narod... Otišao i Mladić u Hag. I odjenom se pojavi priča da nas neće primiti u evropu dok ne priznamo Kosovo. To naravno niko od žutaća nije javno izneo, ali ipak ta se priča proteže kroz narod, a kako naši ljudi kažu: "gde ima dima, ima i vatre". A i ako priznaju Kosovo, smisliće opet neki izgovor da nam zamažu oči i da se pravdaju zašto nema para. I danas, na početku druge decenije 20-og veka, imamo iste ljude u foteljama koji tu sede već 11 godina i koji su za tih 11 godina samo šuljeve uspeli da dobiju i neki kilogram da nabace, ali jbg, nije to lako, treba sedeti toliko dugo... A nama ostaje samo da prvo milom pokušamo da stvarno promenimo nešto, a ako to ne uspe, srbi smo, nije nam nepoznato ni silom da dodjemo do cilja.
Dobro je dok vera i cilj još uvek postoji u narodu, to nisu mogli da nam prodaju.

Ovu rečenicu izgovaraju deca (do 5-6 god) koja imaju brata/sestru približnih godina. Način da se dokaže ovom drugom više voli svoju mamu. Neretko tu nastanu svadje oko toga ko je prvi stigao.

Rečenica koju roditelji, izgovaraju kada svojoj deci hoće samo da stanu na muku.

Sve su iste, a moja žena odluči da kupi baš onu najskuplju.

Slavne godine Srpske mafije, dance muzike, zlatnih kajli sa krstom od 3kg-a, stila oblačenja koji je u najmanju ruku čudan. Tada su se vozili 200 na sat i radjali su se kraljevi kokaina. Godine kada su nam uzori bili: Knele, Kristijan, Arkan, Legija i ostali. Droga i prostitucija su cvetali, očevi su nam ginuli u ratovima, bili smo bombardovani... I danas, posle toliko godina, mišljenja su podeljena, neko ih se rado seća, a neko ne, a što je najgore postoje likovi koji se ni ne sećaju 90-tih, a furaju taj fazon. Sve u svemu, ima i dobrih i loših strana.

Recenica koja se izgovara kada se udje u sukob sa nekim, u strahu da ga taj neko ne udari (obično se koristi kada se dva muškarca posvadjaju). Najčešće se mogu čuti petkom ili subotom ispred neke diskoteke ili kafića u ranim jutarnjim časovima i pod velikim uticajem alkohola.

To je izraz koji koriste očevi kada razgovaraju sa svojim sinovima, način da odrzi autoritet kada više ne zna šta da kaže. Izraz se, inače, prenosi sa kolena na koleno.

Polu uspeli pokušaj Amerike i ostalih zapadnih kolonizatora da u srpsko drustvo integrišu zapadnjačke društvene, socijalne, psihičke i mnoge druge bolesti, navike, pa čak i načine razmišljanja i način govora.

mentalna barijera koja ne dozvoljava naš um da se širi i ima pozitivne misli prema nekome ili nečemu(npr drugi narod, kniga, kineska kuhinja itd). to je ono zbog čega smo mi "Srbi" i čime trebamo da se ponosimo.