Kažu "Na samrti ti ceo život prođe pred očima", dok mnogo sporijim tempom prolazi u beznadežnom čekanju. Čekanje bez dočekanja, rad bez cilja, samo prazan pogled na keramičke pločice, bez snage za toplim odgovorom nekom strancu. On, koji pored nje ostavlja deo sebe, nedrag deo, na koji gleda istim očima kao na nju, kao na ono što je usput ostavio pre nego nastavio svojim putem, putem koji se za nju upravo tu završava.

Pokušaj bega od monohromije, makar jednim tonom plave. Pogledom u sebe vidiš ono što moraš. Rukom iskazuješ podsvest dok još ni ne znaš šta radiš, dok snagom želje pred tobom više nema prepreka.

U skupu velikih strahova od nesreće u sreći, tačaka jina i janga, mušice u supi, ulja u vatri, dođe potraga za begom od ponora, osećaja da se crna tačka približava i grabi napred snagom geparda. Dok bežiš ne gledaš iza, strah od straha iza tebe je ispred avetinja. Strah je nem, strah provodi riku kao površina jezera. No, dok te zvuk navodi, osećaš da je on jedini putokaz, snaga u nogama, ništa od nje za osvrt, ali nikada veće bliskosti sa zveri, budi svestan da si se poistovetio sa njom jer ne pojmiš da ona tebe i vidi ispred sebe, a tvoj miris ju je i doveo.

To u osnovi nije rđavo gledište ako se posmatra sa prave strane horizonta. Naravno, čovek baš u tom pogledu ne sme da ima previše poverenja jer će shvatiti da se plafon odjednom počinje obrušavati po njemu, izazivajući nevjericu. Vidite, u tome je protivrečnost. Uglavnom su razlozi za to nebitni, ali kad se svi sakupe, počnu da destabilišu čitavo tvoje postojanje. A pak naprotiv, oni ni kod kog slučaja nisu tako potrebni kao kod ovog.

Gledajući u plafon zaključila sam da je život jedna prava linija, bez krivina, ispupčenja, udubljenja, koja se pravolinijski proteže u beskonačnost. U slučaju skretanja sa te pravolinijske ravni, možete samo da završite u bespuću...

Najobičniji relativitet. Svakako ne pouzdano, i svakako ne za verovati.

Postoji da želiš da bude, da hoćeš da jeste. Ponekad jeste, ali ode. Vreme za lepo isuviše je kratko. Ode u bezdan, kisneš i želiš da se vrati, dok mizerni trenuci prolaze i voda na čelu obrazuje led. Kako prolaze dani, raste ludilo. I čekaš taj trenutak, šetaš ulicama bez cilja, da vreme brže prođe. Lepota postojanja! Umirem od smeha.
Treba da dođe, tako kažu. To je samo ciklični proces.

Rađa se iz mog stomaka kada mi tuga curi iz ušiju. Želja za neradom nadjačava želju za smrću. Onda kada nema ničega ni levo ni nazad, samo jedno veliko ništa ispred nosa. Kada mu ne cujem glas danima. Kada znam da mu neću čuti glas ni u danima što dolaze. Kada posmatram ruke i vidim samo vene.

Lepota je prolazna kao i moda. Mislim da su bumbari toga svesni dok beže od mirisnog cveća. Kako Kir Janja kaže, hleb je u srpskom jeziku pojeo sam sebe. Dok šupljoglave vinske mušice ženskog pola vise po ogledalu, muškarci pričaju ko je kome dizao noge. Euro je danas skočio na 105 dinara, a benzin poskupeo.
Ako me danas zgaze i kola, napraviće mi lep mermerni spomenik u okviru porodične grobnice sa televizorom u boji. Biće i mesta za mamu i tatu, a i lavovi ispred, da se vidi da imam tetku u Nemačkoj.
Ali čemu sve to?

Ljudi kao ljudi, jedu, piju, rade, ne rade, čitaju, pišu, mrze, vole, misle, gledaju. Žive. Osećaju, Osećaju se. Sećaju se. Ne sećaju se. Ne sećaš se? Ne želim da se sećam.
Ali ipak je tu. Ne mogu da znam koliko će mi oderđena radnja ostati u memoriji. Pa opet, mogu sama da je pobedim. Bacim na pod i tri put nogom.
Fora, apeluju te da ne praviš velika sranja. Jeste. Jednog dana ćeš ipak da voziš svoj auto, zastaneš na semaforu, setiš se i spustiš glavu na volan.

Hemijska reakcija koja te dovede do ludila. Reaguje svaki deo tela i psihe sve dok se rekcija ne smiri i odvede te do stadijuma večnog sna.

Jedan od najvećih užitaka (osim seksa).
Nema ništa lepše nego završiti/svršiti i onako opušten i (samo)zadovoljan, zapaliti jednu, povući dim i reći ahhh...