Izraz iznenadenja nakon što se čuje neka senzacionalna vest. Legenda kaže da su postojala dva drugara, onako nerazdvojna dobar deo života, ali okolnosti su učinile da se rastanu na neko vreme. Vodjen nostalgijom, jedan od njih reči konačno da pozove svog pajtaša. Znajući da mu je ortak iz neke fine porodice tipa HadžiPetrović, HadžiNikolajević i to, reši da tokom telefonske konverzacije bude što finiji. Maksimalno se resetuje na nobles i započne sledeći dijalog izmedju njega i majke drugara, zovimo ga Dragan:
-Da,
-Halo, dobar dan gospodjo HadžiPetrović, Milan je ovde, da li bih mogao dobiti Dragana?
-Ne, ne možete, on nije tu.
-A gde je moliću lepo
-A vi ne znate?
-ne? Šta se dogodilo?
-pa on Vam je već dve godine u Kanadi.
nastupi šok s druge strane da bi nakon toga Milan nastavio u nobles fazonu:
-Nemojte da serete....!

Deo na kolima koji je najčešći krivac kad se automobil pokvari. Ume da rikne i ferštucna ali znatno redje.

Snimio kultnu tv seriju "više od igre" i kultni film "Idemo dalje". Onda je utripovao da je veliki režiser pa je '89 za cca 28 dana snimio ono što bi trebalo da bude spektakl od min. tri meseca temeljnog rada "Boj na Kosovu". Tu je radnike iz lokalne fabrike iskoristio za scene masovnog pokolja (opšti plan je pa se ne vidi da su u plavim radničkim mantilima)i u uvodnim scenama prikazao srpske seljake kako vade krompir koji je btw u evropu došao tek posle 1492.

Tip koji je i mene ovako pritupastog i neupućenog uspeo da uvede u svet poljoprivrede i nauči me nekim fazonima ove kompleksne nauke. Da, vodio je on i na RTS "Znanje-imanje" ali već poodavno s tim nema ništa. On je sada autor emisije "Znanje na poklon" na TV B92 i u njoj pravi priloge o tome kako poljoprivrednici mogu da modernizuju svoje farme, reportaže o ljudima koji su uneli neku naprednu tehnologiju u ono čime se bave i kako je to znatno uvećalo prinose i posebno skreće pažnju na to kako su neke probleme rešili poljoprivrednici iz okruženja pogotovo Slovenije.
Ako se dobro sećam krajnji domet emisije "Znanje-imanje" je bilo takmičenje u nadvlačenju konopca, bacanju kamena s ramena i vožnja traktora oko čunjeva.

Izmišljeni univerzum koji je kreirao pisac Frenk Herbert. Dugotrajna saga koja se dešava na peščanoj planeti Dina.
Osamdeset i neke, Dejvid Linč je snimio film od cirka 4 sata kome iskreni pravi obožavaoci knjige mnogo toga zameraju a meni se lično dopada jer je udaren na onaj poznati "Linčovski" način.
Kao što rekoh film je snimljen početkom osamdesetih. Ja sam tada bio balavac i jedino po čemu sam čuo za taj film je to što je u njemu igrao neku sporednu ulogu Sting (tada još u police fazi) o čemu je pisao mnogo popularni časopis ITD. Producent je bio čuveni Dino DeLaurentis. Mislim da je i puk'o nakon ovog filma. Elem, ja sam film pogledao početkom devedesetih sada već kao srednjoškolac i ostao fasciniran kako pričom tako i načinom kako je film snimljen. Koliko je taj film vizuelno atraktivan dovoljno govori i sledeća scena:
Leto '92, kasarna u Gornjem Milanovcu. Prvi vod prve čete prvog bataljona već drugu nedelju daje stražu. Čizme nismo skidali, Bog te pita otkad. Jedini smisao života ti je postao da kad dodješ sa straže, onako obučen se skljokaš u krevet i obeznaniš se što ranije jer već za dva sata ti ide nova smena. Tu je i neki televizor ali on je upaljen čisto reda radi. Niko nema živce da ga gleda. Vidim ja da se daje "Dina" ali zove krevet a ionako sam već gledao. Medjutim na krevetu do mene leži Sava Urošević. Kompletirana osmoljetka i jedva završen treći stepen nekog metaloglodačkog smera, jebem li ga. Oči su mu k'o sarme, tek stigao sa straže prosto vapi za spavanjem.
Ja odkunjao svoju partiju, budim se teškom mukom i ugledam kako Sava sve u šesnaest bulji u odjavnu špicu filma. Okreće se ka meni i kaže: "U jebote , kakav film.."

Oh my, God....It's full of stars...
je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.
Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.
Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.
Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.
Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.
Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!

Cat Claw, izgovara se Ket Klou, a znači mačja kandža. Čedo novosadskog strip crtača Baneta Kerca, jednog od retkih koji je u ono vreme (1981) razmišljao tržišno. Izdavač iz Gornjeg Milanovca "Dečje novine" je već nekoliko godina unazad štampao novinu YU Strip koja je izbacila krem onoga što se zvala Jugoslovenska škola stripa. Bilo je tu raznih pogleda na strip a svakako najistaknutiji autor zbog kojeg se ta novina i prodavala je bio Branislav Bane Kerac. On je svoje pozicije zaslužio praveći u tandemu sa Svetozarom Tozom Obradovićem strip "Kobra" o jugoviću, filmskom kaskaderu koji luta po svetu i izbegava nevolje koje ga uvek nekako stignu.
Onda je uredništvo odlučilo da kopira Marvel Comic Group i njihove kostimirane junake pa je raspisan konkurs za YU superheroja. Bane I Toza su kao jedan od predloga stavili devojku koju ogrebe radioaktivna mačka te ona stiče njezine sposobnosti. Legenda je rodjena ali ovaj izuzetno atraktivan i nesumnjivo popularan strip nije uspeo da spase svoju matičnu reviju od propasti. Izašlo je par epizoda u YU Stripu koji je ugašen sredinom osamdesetih. Zatim je izlazila jedno vreme u popularnom EKS-u, sve dok se i ta novina nije ugasila a onda je Bane digao ruke od naših propalih izdavača i krenuo da štampa pojedinačne albume.
Taman što je Cat Claw došla u ruke agilnog agenta iz Sarajeva Ervina Rustemagića i taman što je stupila na tlo Amerike počeo je rat u Sarajevu. Odmah zatim zavedene su nam sankcije i posao u americi je propao.
Posle se saznalo da je Bane i pod sankcijama nastavio da se zeza sa svojom heroinom koja je uprkos sranjima izlazila po skandinaviji i kojekuda. Priča je ipak završena '94 kada je Bane, verovatno kao i svi ostali morao da se dovija i radi kojekave druge poslove da bi koliko toliko dostojanstveno živeo u ono ludo vreme.
Početkom novog veka, i sa dolaskom novog optimizma u ovu namučenu zemlju, autor je rešio da na svetlo dana iznese svoje delo koje je moglo postati jedan od naših boljih izvoznih proizvoda. Mukotrpno, marljivo i uporno, on iz godine u godinu izdaje po jedan album u nameri da celu priču strpa u tvrde korice kako bi novi klinci mogli da shvate kako se nekad na ovim našim prostorima maštalo i razmišljalo pozitivno i svetski a ne samo gledalo ko je Srbin, Hrvat, ko ustaša, četnik, balija i koga treba likvidirati zbog nečeg što nosi rodjenjem i prostorom gde je rodjen.

Lun Kralj ponoći, imenom i prezimenom Donald Sikert. Baja je neka vrsta univerzalnog genija. Ima doktorat iz fizike, hemije, biologije, ima crni pojas u karateu, džudou, tekvondou, kjoko šinkaiju, ima ribu avion koja je takodje doktor biologije i jedini posao mu je da ispravlja krive drine i da istrebljuje kriminalce širom sveta.
Ovaj, još jedan od klonova Džemsa Bonda, nije nastao negde na zapadu već u mašti novinara novosadskog dnevnika Mitra Miloševića koga je verovatno bilo blam zbog toga pa je svoja dela potpisivao kao Frederik Ešton. Lun KP je bio noseći lik nekadašnje edicije pulp romana novosadskog izdavača Dnevnik pod imenom "X-100 romani". Bili su tu još neki likovi kao npr. harizmatični detektiv Hejzi, ali je Lun svakako bio nenadjebiv.
Donald Sikert je dete preobraćenog kriminalca koji je nekad radio u dilu sa Braunom, Majnardom i Falkonom. Ova trojica njegovom ćaći nikad nisu oprostili što je zarad ženske napustio kriminal pa su ga koknuli. Malenom dečaku su objasnili da su mu ćaleta zveknuli panduri, a on, šta će dete, poveruje im.
I malog onda pošalju da uči najbolje škole, koledže, konzervatorijume i sl. ne bi li od njega napravili mega kriminalca sve dok jednom prilikom nije slučajno čuo zastrašujuću istinu da su mu matorog u stvari oladili njegovi sponzori od milošte nazvani "ujaci".
Tu sada nastupa raspad sistema, gubljenje vere u sve dotad naučeno i Donald Sikert nestaje sa lica zemlje da bi se vratio kao underground borac za pravdu- Lun Kralj Ponoći. Lun živi u skloništu za koje niko ne zna gde se nalazi, kreće se pod raznim alijasima a u svemu mu pomažu Džejn Vitington ona avion riba s početka i Semjuel Makferson- Sem, bivši mornar zgodan za tabačinu i korišćenje sirove snage. Tu je još smotani novinar Artur Markinč, jedino lice iz spoljnog sveta koje je ušlo u Lunovo skrovište i ujedno čovek od poverenja. Što bi danas rekli njegov lični PR.
Lun KP je u domenu pulp fiction literature bilo sasvim solidno štivo.Da je radjen negde na zapadu, producenti bi se polomili da ga ekranizuju. Ovako sve je ostalo u pisanim romanima i tridesetak stripova koje su crtali i kurta i murta, svi, osim Baneta Kerca!

Pored svog osnovnog značenja u oblasti gradjevinarstva, ciglu srećemo i u menzama kako nekadašnje JNA tako i svih oblika oružanih snaga koji su proistekli iz nje.
Naime cigla je jelo koje se obično služi za doručak a koje nastaje od dvopeka i pritom nije čak nimalo loše. Legenda kaže da, kad za doručak, koji je u vojsci obično oko sedam, treba da bude cigla, zlosrećni trpezarci moraju da ustanu u četiri kako bi počeli za tucanjem dvopeka. Onda se tu valjda skarabudže jaja, sir i šta već tu može da ide a vojnicima se servira nešto što nije baš toliko tvrdo i suvo da bi bilo proja a nije ni toliko mekano i sočno da bi bilo gibanica. U svakom slučaju ciglu pamtim po dobru.

janko i marko se u srpskom narodu nekad susreću i kao Predrag i Nenad. Pojava ovih persona je učestala kod roditelja koje realno boli dupe za svoja dva novorodjena sina blizanca te kako moraju da im nadenu neka imena a mrzi ih da naprežu mozak, oni ih jednostavno nazovu Janko i Marko ili Predrag i Nenad. Ambiciozniji roditelji to sebi nika ne bi dozvolili

Star trek iliti po naški Zvezdane Staze, je nastao negde šezdesetih kao izrazito niskobudžetna TV serija. Neko je valjda uočio glumca ruskog porekla po imenu Leonard Nimoj (Leonard Nimoy) koji je bio nevidjeno ružan ali onako nekako neljudski ružan gotovo kao vanzemaljac. Takvoj osobi nije trebalo kačiti nikakve maske osim što su mu nalepili one kozje uši da se šatro razlikuje od ljudi. Jednom kad si napravio vanzemaljca imao si solidnu bazu za spejs operu- žanr koji je u to vreme, zahvaljujući filmu odiseja u svemiru 2001 (1968) naglo izašao iz diletantske faze koju su krasili kratki matine filmove o kojekakvim kaubojima koji po mesecu, marsu a bogami i veneri vijaju male zelene.
Elem, Zvezdane Staze je priča o Magelanu, Kuku i Kristiforu Kolumbu ali u svemiru. Zaludni popovi i jariće krste a zemljani u 22 veku nakon što su raskrstili sa ratovima i svim zlim navikama i jednom za svagda uspostavili Utopiju (društvo bez robno-novčane razmene, kriminala,... je l' ja to čuh da neko viče komunizam...)se raštrkaše svuda po svemiru tražeći sebi bližnje. Ali djavola bi oni to mogli da im nije dva megapronalaska o kojima svako normalan i dan danas mašta i pati za tim. Jedan je tzv. WORP speed, (ne znamo šta je ali moćno zvuči) sistem za postizanje brzine svetlosti. To je ono kad šatro gledaju svemir kroz šajbu na brodu i onda kad ga nagare, one zvezdane tačkice se pretvore u štapiće. To ono kao znači da ga šibaju preko 200 na sat. Druga fora je, naravno, teleport, majka nad pronalascima. Malo je utisak pokvario Džef Goldblum u filmu "muva" kad se teleportovao zajedno sa muvom pa je kompjuter zabrljavio i napravio megamix, da ne kažem sranje, ali generalni utisak je ipak ok.
I tako ekipa broda Enterprajz (Preduzeće, poduzeće, poduhvat)sastavljena od raznih nacija sa sve vanzemaljcem sa Vulkana -Spokom, predvodjena harizmatičnim kapetanom Džejms T. Kirkom ( William Shatner )luta od nemila do nedraga i po svemiru nailazi na kojekavu šabaneriju kakva smo bili mi zemljani dok se nismo uozbiljili i rešili da uspostavimo onaj malopre pomenuti komu...to..pravedno, besklasno...društvo bez ikakvih problema.
Od prve serije koja je skinuta posle godinu dana jer je, kao što rekoh, budžet bio mali pa verovatno fazoni nisu palili ni kod dečurlije, početkom osamdesetih je nastao čitav serijal već malo ozbiljnijih filmova. Vilijem šetner je gurao za komandama enterprajza do '95 kad su konačno ukapirali da je čovek mator pa su napravili next generation. To se već dogadja vek kasnije, galaktička federacija je izbacila novi enterprajz za poboljšanim performansama a kapetan je Jean-Luc Picard ( inače u tumačenju jednog od najengleskijih engleskih glumaca svih vremena, Patrika Stjuarta)
Inače ta nova generacija je preuzela komande još 1987 ali na TV. Ovoga puta se nije štedela kinta pa je serija već bila malo bogatija. Kod nas je to emitovala čini mi se TV Sarajevo krajem osamdesetih. Od osnovne ideje kasnije su nastale silne spin-off serije kao što je npr. ona o Zvezdanoj Stanici i sl.
Zemlja inače ovde postoji kao jedinstveni entitet i kao takva ona je lider tzv. galaktičke federacije koju čine Vulkan, Romulan i još neki a svi su se oni ujedinili u cilju zaštite od kojekavih divljaka iz dubine svemira. U prvim filmovima Klingonci su im najveći neprijatelji da bi u next generation sagi odjedanput postali saveznici. Nisam baš najbolje ukapirao ovu konekciju ali u svakom slučaju jedan član posade drugog enterprajza je klingonac pa vi vidite.
Ceo koncept je širom planete stvorio čitav pokret fanova, takozvanih trekija koji se prema Star Treku ophode kao prema božanstvu. Jedan od njih je moj bivši kolega programer, koji je bio zadužen za kreiranje aplikativnog softvera u firmi u kojoj radim. Kad je čovek završio posao, svima je na kompjuterskim monitorima izveo ikonicu za pristup tom softveru koji neodoljivo podseća na amblem galaktičke federacije.
I za kraj treba reći da je idejni tvorac cele te priče zanesenjak po imenu Džin Rodenberi (Jean Roddenberry). Kažu da mu je pepeo poslat u svemir i tamo rasejan, kad već za života nije mogao da se vine medju zvezde.