Dok pečenje izaziva oštru podelu na svoje pristalice i protivnike (jer postoje čak i oni koji ga ne jedu jer je teško, masno, jadna guda, itd.), jedina podela koja se rađa oko roštilja je na pristalice i joj-ne-znam-to-goji-a-i-slabo-ga-jedem-ali-ajde... Božanski miris ovog mesnatog parčeta raja izaziva skepsu i krizu identiteta čak i članovima najradikalnijih frakcija PETA-e (onima što se venčavaju životinjama i trude se da imaju potomstvo sa istim - op. cit. South Park), najverovatnije zbog svog politički korektnog izgleda jer konkretna šnicla ne asocira ni na jednu (jadnu ubijenu) životinju, a o pljeki da ne govorimo... A moguće i zbog toga što čovek jednostavno mora da jede meso.
Roštilj jedu čak i manekenke koje inače po ceo dan jedu tajlandsku salatu od komarčevih bataka sa muskatnim orahom u ricinusovom ulju i čak se ni pored griže savesti ne trude da ga ispovraćaju, nego mu dopuste da ide svojim prirodnim putem, kroz creva na čmar.