Drugi svet. Nekako gore od virtuelne stvarnosti. A snovi uopšte i nisu stvarnost. Devet sekundi virtuelnog sveta kojih se sećamo dok smo spavali mogu da se pretoče u tri sata našeg pričanja. To je tako bilo jasno. Sanjao sam. Jesam, ali kao da nisam, kao da se stvarno desilo. Bili su tu likovi koje zapravo poznajem, i oni su učestvovali u toj virtuelnoj zajebanciji. A kada ih pitam da li su isto što i ja osetili, sanjali, kažu da nemaju pojma o čemu je reč. San. Dovoljno zeznut da ostavi što jače utiske prilikom buđenja. Ako je previše ružan, fantastičan je osećaj ustati i prekinuti misteriju, ceo dan o tome razmišljaš i drago ti je što si se probudio, dobijaš volju za životom. Ako je, pak, lep, zašto, zašto smo morali da se probudimo? Koliko puta si se samo probudio u trenutku kad si zagrizao parče torte, ili najčešće, kad si bio pored nekih para, kada su te santimetri delili od njih? Sanjaš gomilu para u tvojoj vitrini, novčaniku, ustaješ i sav obuzet nekom jezom proveravaš da unutra nisu te pare koje si sanjao.
Dešavalo se i to da prilikom buđenja, ako smo sanjali neku osobu koju smo prilično zgotivili u snovima, negde pokušamo da potražimo. Ako smo joj čuli ili zapamtili ime i prezime u snu, da je po tome pronađemo, identifikujemo, možda i u nekim drugim osobama nju ugledamo.
Peripetije tokom procesa zvanog *sanjanje* veoma su jasne dok nepomično ležimo sklopljenih očiju na drvenom krevetu. Kada se probudimo, jedva uspemo da povežemo sve nelogičnosti koje su nam u snu bile uštimovanije od bečkog orkestra. Dobijemo želju da svoje snove drugima prenesemo, da oni to isto dožive kao i mi, istim volumenom, ali je taj pokušaj jednako neuspešan kao i njihov kada nama to žele da prenesu, da prenesu svoje snove.
Ljudi kažu, sanjaš ono na šta misliš čitav protekli dan. Nisu u pravu. Sanjam ono na šta mislim čitav život. Sa par izuzetaka naravno, jer ko je lud da misli o ćoravom nosorogu u ljubičastim starkama?