Nemanja, 17 godina, živi u Beogradu, naselje Ovča, 10. gimnazija, pati od socijalne fobije jer mu je ćale nezaposleni alkoholičar, keva radi u supermarketu u Borči. Njegova bol je nastala upisivanjem srednje škole čiji je sastav 95% Novobeogradske dece, sa roditeljima koji su direktori, predsednici, ministri, naslednici rudnika zlata. Problem je što koliko god pokušavao da se nađe u tom društvu, ne može finansijski da ih isprati, pa ispada jadan i smešan među elitom, koja je potpuno nemilosrdna prema takvim tipovima ljudi. Problem pokušava da reši, materijalno, kupovinom kineskih kopija stvari u trendu, opijanja uz glasnu muziku bez ekipe, da bi ljudi mislili da on ipak ima nekoga ko ima želju da se druži s njim, drogiranjem, pušenjem.

Marija, 33 godine, dvoje dece, Živi u Sremčici, nezaposlena, raseljeno lice, pa ti od iste bolesti jer doseljenjem na periferiju glavnom grada, gubi kontakt, sa svim osobama koje je ikad poznavala, a porodica i nezaposlenost je sprečavaju da stupi u kontakt sa bilo kim novim. Svoj problem pokušava da reši aktivnošću na društvenim sajtovima kao što su fejsbuk, tviter, majspejs.

Radenko, 83 godine, gomila naslednika koji su ga napustili u potrazi za novim lepšim životom, živi u selu sa 13 kuća udaljenih po 2-5 kilometara jedna od drugih kod Kragujevca, njegov problem nastaje tako što nema više nikog da razgovara, a bolovi u leđima ga sprečavaju da se kreće, njegova draga Radmila, umrla je prošlog leta, u Avgustu joj bilo godinu dana, ljubav njegovog života i jedini prijatelj, deca otišla po svetu, Dragan u Italiji, Milan u Nemačkoj, a Petar u Beogradu, redovno mu šalju novac, misleći da će tako da mu učine. Problem rešava tako, što se moli da umre u najskorijem vremenskom roku.