Stranac u srpskoj košarci
Crnac prije svega. Prednost dobija uglavnom na osnovu toga što je drugačije boje kože u odnosu na ostale igrače. Košarkaška publika u Srbiji ne želi da gleda nekog skandinavca koji se znojeći, pati u težnji da sačuva Raška Katića. A još manje želi da gleda Raška koji isprobavajući svoju leđnu tehniku nabada tog istog skandinavca laktom u tintaru. Zato je stranac po pravilu crnac. Bez obzira na njegove igračke predispozicije, dobijaće najveći ugovor u klubu, a čak ne mora ni da se šlihta. A bilo bi poželjno. Tako jedan stranac svoj ugovor uglavnom mirno provodi na relaciji: stan - McDonalds. Eventualno dođe na utakmicu, zakuca par puta ko iz pičke na kolektivno orgazmiranje prisutne publike i time je njegov posao odrađen, a opšta egzistencija obezbjeđena. Zašto kupiti bijelca? Pa toga ima i kod nas.
1: "Ajde Vestermane lutko moja, trči u napad, ajde brže..."
2: "Bolje da smo naše klince gurali u ekipu umesto kojekakvih Vestermana božemeprosti".
1: "U pravu si. Valjda će Dule dubaci onog crnca malog, kako se ono beše zove?
2: "Tori Tomas, imenom i prezimenom."
1: "Šta će ovaj jadan Vesterman ne zna šta je pikenrol..."
2: "Uf. Dobro je. Ubacio je Tomasa. Biće prcanja, biće prcanja..."
(posle 5 minuta)
1: "Auleptejebo kako je pogodio slobodno bacanje, neveruem."
2: "POKAZ'O JE TRI PRSTA! VIDO SAM GA! VIDO SAM GA! Biće od njega igrač. TORI SRBINE! TORI SRBINE!"
