Najprimitivniji oblik bipedalnog organizma koji je ikada gacao kampusom.
Ne pričam o netaletnovanim provincijalkama koje dolaze da bi se na kratko vinule iz kolotečine, odložile udaju i skočile na berzi, niti o maminom sinu koji bi da godinu dana pokušava da jebe po brucošijadama dok ga ne provale kod kuće i zavrnu slavinu. Nikako.

Ova vrsta dolazi nam sa samih obronaka Vlašića okupanih vrelima vode "Vrnjci", gde urbanizacija još ne postoji ni kao crna misao. Memedović mu dolazi na slavu. Pije Kišnicu. Grmalj.

To je onaj koga očeva želja da njegova veprina bude prvi kultivisani žitelj Rsine smešta u voz za veliki grad sa pletenim džemperom i četri kile kozjeg sira u pretincu, da se nađe. Onaj debeli kog viđaš u menzi u farmerkama bez kaiša i tesnoj šešulji. Onaj koji posle ispita pita "Kako sti napiso jednač'nu?" pritom te oslovljavajući sa "brajkane", "cicane", "bobane" ili nekom drugom kovanicom od strujnih i praskavih glasova pogodnom za vikanje sa brda. Stvarno zanimanje za bilo šta osim primarnih potreba predstavlja mu urbani mit, a opet imperativ koji ti život nametne. Nevoljno pasivan i nesposoban da promisli, glavom napred luta kroz život kao kroz teški lavirint, dok situacija sama sebi ne nametne dalji tok. Nije to toliko važno. Počela utakmica.