Pokusavam da ti nesto napisem.Beli list papira stoji ispred mene kao bezdusan bezlican izgovor da cujem nesto o tebi.Na najjadniji moguci nacin.

Kako to da nas ljubav ne cini mudrijim?Izdrzljivijim?Jer me je savladala.Izgubila sam se u njemu,stvarno,u sumoru svoje prazne sobe,u neispisanim listovima svezaka,u nenapisanim radovima,u mukloj tisini,u pepeljari.Razbacala sam stvari po krevetu.Tebe je to oduvek iritiralo.Sada ih pustam,nemi podstrek da ustanem I da se ne predam.Da se spremim I odem dalje.
Sve jadne price lice jedna na drugu.Ali jad ne lici na tudji jad.On je samo tvoj.Ne znas da plivas,I noge ti ne dodiruju dno,I val te prekriva.I tada prvo strah,nesluceni,neverica.Ako si jak,isplivaces.Ako nisi,on ce te utopiti.Ja znam da nemam snage.
Pitam se,plasis li se ikada?Plasis li se ovako jako?Je li te gurnulo nekad nesto na ivicu?Sumnjam.Delujes tako jako.I pribrano.Sve si ono sto nisam ja.I zato te mozda I volim.
Bacam se tim recima,prodajem ih kao jabuke seljaci na buvljaku.Pletem paukovu mrezu nepazljivo I brzo,I ostavljam ogromne supljine.Znam da ih vidis,I da me prezires zbog toga.Da su svileni konci,mirisljavi…ko zna?Oduvek si bio materijalista.Vidis ti te moje sklepane kucine,I pazljivo ih cepas-kao ocuh svom posinku,pazeci da ne uvredi,jer ih vezu nestvarna umisljena osecanja,pod budnim okom majke.Tebe cuva tvoja savest.Jer si tako prokleto savestan,I savest te tera da posaljes pristojnu cestitku,I da se uljudno pozdravis sa mnom,I da mi ustezajuci se kazes-idi.Kao kad bi kokoski seljanka odsekla glavu zlatnim nozem.Ja to znam.Ubija me moja upornost.Smisljeno bacam koprenu na tvoje odbijajuce ruke.Svesno ne zelim da vidim.Namerno ti poturam svoj neuspeli vez.Razumi me.Ne umem drugacije.