Da li se i vama srce grči, a utroba podrhtava od potpmulog zvuka miliona pobesnelih pčela koje se ovih dana ori sa televizora u kućama, kafićima i kladionicama širom Srbije?

Navijačka pošast zvana vuvuzele, osim Južne Afrike, zavladala je širom planete. Taj zaglušujući, neprijatni zvuk iz dugačkih, plastičnih truba širi se etrom kao miris pokvarenog mleka. Ne možeš mu izbeći, sve i da hoćeš, a na rep nisu mogli da mu stanu čak ni čelnici FIFA-e, te je, za razliku od južnoameričkih truba od kojih su potekli, ostao na južnoafričkim tribinama da nervira fudbalere, trenere i selektore, i opasno trenira živce arbitrima, čija pištaljka sve više liči na one za dozivanje kučića - mnogi je vide, a niko ne čuje. Stručnjaci i besni komentatori porede je sa zvukom stampeda raspomamljenih slonova i jaukom umirućih jaraca, a kako proizvodi zvuk jačine 120 decibela, opasna je i za komšijske uši.

Razumljivo, ako ste roditelj jednog ili više maloletne dece, čitavo "vuvuzelsko zamešateljstvo" lakše podnosite pošto ste po prirodi stvari "tvrđi" na ušima. No, ako nemate sreću da vas potomstvo danju i noću trenira decibelima koje uvežbava u vrtiću ili krevecu, crno vam se piše. Isključivanje tona lišava vas i uživanja u komentarima, mada, kada su naši sportski komentatori u pitanju, to nekima i ne pada teško.

I dok se u Južnoj Africi od vuvuzela brane čepovima za uši, na internetu su se pojavila raznorazna rešenja za one koji televizijski program gledaju preko TV kartica, interneta ili modernijeg TV uređaja. Navodno, "vuvuzelsku smrt" možete izbeći ukidanjem frekvencija 233Hz, 465Hz, 932Hz i 1864Hz, a pojavio se i specijalni MP3 dodatak koji vam, za novčanu nadoknadu nudi oslobađanje od grozomornog zvuka hiljada plastičnih truba.

Lično, ovaj zvuk mi manje smeta od onog stupidnog "meksičkog talasa" koji vas tera da skačete kao oparen, mada se moja gora polovina s time ne slaže, prizivajući u sećanje sliku navijačica Jamajke koje iznenada skaču sa sedišta, obučene samo u pretesne kupaće kostime dok gravitacija radi svoj posao… Da ne spominjem “kis kameru” na američkim tribinama, gde vas teraju da se ljubite s osobom s kojom ste u kadru, zbog koje ne smete sa švalerkom na utakmicu, a ne daj bože da ste strejt, a da vas je kum častio finalom Super boula ili nečim sličnim.

Da stvar bude još gora, vuvuzele su se kao male boginje proširile na ostale tribine. Tako smo s naporom pratili finale Plej ofa u košarci jer su navijači zdušno duvali u te proklete trubetine, mada, kad se uši otpuše, a živci smire, valja priznati da je bolje slušati plastično deranje nego psovke, urlike i uvrede koje "navijači" nazivaju pesmama podrške klubu.

Zato možda treba ponovo razmisliti o tome da li se zabranjivanje vuvuzela na tribinama i stadionima uopšte isplati. Na kraju krajeva, domaći plastičari mogli bi da naprave pravi ekonomski uzlet masovnom proizvodnjom vuvuzela, što bi podstaklo razvoj male privrede i stabilizovalo dinar, a još ako ih i izvezu u inostranstvo, pa ostvarimo pozitivan uvozno-izvozni skor, i na sve to dodamo urušavanje kriminalno-navijačkih grupa koje će, zahvaljujući vuvuzelama izgubiti verbalno uporište na tribinama, smeši nam se svetla budućnost.