Пола шест изјутра, ти и екипа за столом, музика са радија тихо свира,јер су свирци отишли, не знаш дал'си пијан или те је неко ударио чекићем у главу, на столу и око тебе по поду проливено пиће, а ти и екипа се онако погледате и смејете се.
Јутарњи петлови кукуричу, људи на посао крећу, на телефону 20 пропуштених позива и порука које ниси прочитао, тек у данима после загинућа од скроз трећих људи сазнајеш да си кињио свираче,комбиновао са конобарицом, осећаш се као кретен, али јебига у том тренутку све ти се чини као оправдано.Ко у животу није загинуо у кафани много је пропустио.

-Gde ti je brat?!

-Ma eno ga, zagin'o sa drugarima u kafani

-Где си био синоћ?
-Ма загинули у паркић. Неки клинци играли рата, а Маре и ја се сетили детињства и како смо се ми пуцали и оно, растужили си, узели дволитерке и загинули.