Онај невероватни осећај, који се не може описати речима, већ га треба доживети, а доживљава се када останеш последњи гост у кафани, или је бар твој сто последњи остао попуњен. Док су на столу полу испијена пића, пепељара са једним пикавцем и мало пепела, која се не може напунити јер је "газда" ( пошто се конобару и маторој шанкерици одавно завршила смена, па је он преузео на себе да испрати ово мало гостију што је остало, али се бар десет пута покајао и у себи пичкара због тога) на свака два минута празни и том приликом вас милује тужним погледом, којим би желео да вам дочара колико у ствари жали што је остао са вама. У паузи од мењања пепељаре, газда чита данашње, јучерашње и ко зна колико старе новине, решава укрштене речи, осмосмерку и по први пут покушава судоку да реши, пошто је предходно подигао све столице, обрисао све чаше из шанка, па чак и однео тоалет папир и убрус у клоњу. Ти то све посматраш, уживаш и не иде ти се кући, а по мало и искоришћаваш то што си толерисан јер си сталан гост, милион пута си се ту напио, правио велике рачуне, остављао добре бакшише. Таман када су газди очи "на пола копља" и на ивици је нервног слома, а вама су чаше празне и пљуги више нема, полако устајете, плаћате рачун и крећете ка излазним вратима, а газда вас испраћа са љубазним: "Довиђења, дођите нам опет", иако му се у погледу да видети да није баш то хтео да каже. Ви напуштате кафану, а на лицу ти је благи осмех јер те је обузео тај добри, стари осећај, осећај када знаш да си затворио кафану.