Сећаш ли се како сам те држао за руку
(танку и беспомоћну, покушавала си да говориш њоме јер уста су ти била затворена, док сам у теби орао као земаљски анђео оштрим плугом.)

Сећам се како си ме држао за руку
(беспомоћну као птицу без крила, и уста затворена док твоје рало изнутра браздало је кроз мокру земљу, и садио си у мени винограде.)

Хоћемо ли поћи
(на починак, јер наши језици су измешани и наша земља удављена и наши градови спаљени ватром из неба, и љубав нам је забрањена.)

Да, поћи ћемо
(у починак без душе, да ноћујемо, једна крај друге ноћ поред ноћи, а сада загрли ме последњи пут, последњи на свету Човече.)