Кренем ти ја за Русију, сељак човек, прост, надасве клемпав, чујем да је то велика земља, где се и мршави латентни чобани могу уклопити у ту масу људи и чак изгледати нормално, без да провале да ми је ћале ујак а кева тетка.

Дођем ти ја у Русију, траже да се региструјем, да упишем име, озбиљна земља богте. Глупо ми да пишем своје име, већ ме сви знају, па нису ми једном правили фризуру крављом балегом и лагали да су козји брабоњци америчке крофнице.
БОХОР, да, да, тако ћу се звати у овом новом зеленом пространству, па није сестра џаба прала пичку том чудесном течношћу кад ћале буде поносан на мене што ми проради једна ганглија, па од среће јебе њу.

Ту сам, зелено пространство је испред мене, ал јебеш га, много људи, сви паметнији од мене, како да се докажем, да им пушим курац ко мом деди не иде, да нагурам клип кукуруза у рчма и окруним га спиралним окретима, неће скапирати шалу.

И онда се сетим кад је ћале уместо свежња траве донео новине да бришемо дупе, људи, праве новине..а на слици неки чика Аздејковић са сликом на кожи, ја попушим комшији који је интелектуалац, има осмогодишњу, и он ми објасни да је то тетоважа, ја се одушевио, дао му и да ме вуче за уши и кркљао сам да му појачам ужитак.

Почнем ја тако да лажем да имам тетоважу, сви се одушевили, прихватили ме, мало сам се збунио кад ме питали која је слика, али није Бохор глуп, сетим се кад ми је поп светио водицу и кад сам му љубио икону, јес да је иста као ћалетов курац, али ако поп каже икона, онда је тако. Причаћу да је на слици икона.

Успе мени та лаж, прихвате ме људи, и то без да ме додирују, зелено пространство постане моја земља из снова, сви ме дижу у небеса без да ме после врате на паламар, успео сам у животу људи.

Добио сам и посао, радим оно шта волим, дајем рч људима који су успешни у овој зеленој земљи Русији, имам и бизнис план, прво држим чмаруљу стиснуту а омекшавам је за рубље!

*за ловачке и риболовачке приче или тако нешто