Nekada mi je dan počinjao u 10.15 sati, ako se ne varam. Ili oko 3.15 popodne. Ali, više sam voleo da gledam prepodnevno izdanje, jer je to značilo da idem u školu popodne, a uvek sam bio sklon spavanju, što je duže moguće.
Posle buđenja i uobičajenih jutarnjih rituala, doručka i provere svih domaćih zadatka (naravno, onih koje sam pisao), nestrpljivo bih, daleko pre deset zauzimao najudobiniji položaj ispred televizora u dnevnoj sobi i čekao. Osmeh koji je počinjao sa prvim taktovima špice nije prestajao do kraja emisije, a energija koja bi mi za tih tridesetak minuta bila ulivena trajala je do povratka iz škole i crtaća u sedam i petnaest... Ono što je, ipak, neprestano „brujalo" u ušima dok ne bih utonuo u san bili su taktovi špice... „U svetu postoji jedno carstvo..." Taktovi koji me prate do danas, kad god loše krene ja ih se setim i poverujem da postoji carstvo u kojem je sve lepo, u kojem je sve nežno i u kojem se sve raduje.
Moja ćerka je još mala da bi imala jutarnje rituale, ali je dovoljno stara i srećna da ima svog Branka. Doduše, ne na ekranu jer je Branko odavno nestao sa tog medija, već uživo, svake nedelje po podne u Brankovom „Pozorištancetu Puž". Kao i ja nekada, i nju mnogo pre početka predstave u pet hvata neizdrž i počinje da postavlja pitanje na koje ne želi da čuje odgovor: „Kada ćemo da krenemo kod Branka tatice? A kadaaa? E tata, kada ćemo da krenemo kod Branka? Kada ćemo..."
Ne želim da se bavim nebrigom države i medija za mentalni razvoj naše nejači i neću biti prvi koji će konstatovati da su najkvalitetniji materijali na kojima naši klinci odrastaju nastali pre više desetina godina - pesme Dragana Lakovića i „Kolibrija", arhivski snimci Brankovih emisija, „Nevena" i „Kolariću, paniću". Oslobođena stega političkog pritiska većina medija je osvojeni prostor shvatila previše bukvalno i otišla na komercijalni put bez povratka, zaboravljajući, ako su ikada i znali, da ‘sloboda znači odgovornost’ i da postoji još nešto važno i vredno osim rejtinga i šerova, šta god te reči značile.
Koliko smo svi mi, svako od nas, često se zapitam, dovoljno hrabri da učinimo nešto što nam neće doneti trenutne rejtinge i šerove u svakodnevnom životu i koliko smo spremni da sistematično i polako ulažemo u građenje dobrih osobina kod onih koji dolaze za nama? Da li se sve pretvorilo u takmičenje? Da li se svaka ljudska osobina procenjuje tabelama? Da li decu od najranijih dana forsiramo da uđu u suludu trku ne ostavljajući im prostora za detinjstvo bez obaveza i stega i nadmetanja, detinjstvo kakvo zaslužuju?
Da li nam je trka za 'bodovima' uopšte ostavila prostora da izađemo van terena, napravimo pauzu, i da, onima koji tek počinju, prvo polako i staloženo objasnimo pravila igre, sve ono sa čime se mogu suočiti i gde i kakva ih opasnost vreba, pa da ih tek onda, posle takvog pripremnog perioda, dovedemo do aut-linije i kažemo: „A sada, polako i hrabro. Do cilja ne mora odmah da se stigne. Najvažniji su fer-plej i uživanje u igri kao takvoj. Prepusti se svakom minutu, ne žuri, uživaj. Putovanje tek počinje".
To je ono o čemu pričam. Tu i takvu sliku dobijali smo od Branka svakog jutra. Ta i takva slika pomagala nam je da ostanemo deca što duže i da se svakoj novoj epizodi radujemo kao što se sada radujemo pobedi naših tenisera. Male stvari i sitnice u nizu čine život bogatim. Bogatijim za sećanja. A to je ono što ga čini prelepim. Što ga čini carstvom...