Отишао Вучић да се посаветује са енглеском краљицом о смерницама у спољњој политици Србије, и пита је како јој је успело да тако дуго и успешно влада и да буде омиљена међу Британцима, јер њему мало гори под ногама, спремају се избори, па да нешто научи.

„Па то је једноставно,“ каже краљица. „Окружена сам интелигентним сарадницима.“

Вучић буде мало дрзак па упита: „А како знате да вам је сарадник интелигентан?“

„Ах, то… Поставим им загонетку, па ако одговоре онда су у реду,“ каже краљица па позове батлера: “Молим вас Дејвида Камеруна.“ Пар минута, ето га Камерун: „Звали сте ме ваше височанство.“

„Дејвиде кажите ми: ваши родитељи имају дете, оно није ни ваш брат ни ваша сестра. Ко је то?“

„То сам ја, ваше височанство,“ одговори уљудно Камерун као из топа.

„Изврсно, Дејвиде, хвала вам Дејвиде.“

„Ето видите, господине Вучићу. То радим једном месечно са свима. То је сва моја тајна.“

Вучић седне и мисли се до Београда, па чим је крочио ногом у кабинет он позове Ану Брнабић: „Ана, кажи ми ово: твоји родитељи имају дете али оно ти није ни брат ни сестра. Ко је то?“

„Јао председнича, овај, можете ли ми дати пар сати да размислим, овај…“

„О да, свакако. Слободни сте.“

Ана у канцеларији грицка нокте, шта сад да ради, па Дачића на телефон хистерично: „Слушај: твоји родитељи имају дете а није ти ни брат ни сестра. Ко је то?“

Дачић ће у чуду: “Па ја, Ана, ко би други био.“

Она трк назад у кабинет још није ни крочила како треба: „Председниче, знам! То је Дачић!“

Председник сањиво спусти наочаре, напући уста и одговори јој са смешком: „Није Ана, није то Дачић. То је Дејвид Камерун.“