Drvosječa

Да се разумијемо. Нисам мислио на дрвосјечу у буквалном смислу, него на израз који ''школовани људи'' користе да опишу неотесаног сељака (илити сељачину, како они кажу) високог 190 цм и тешког 130 кг којем из уста вјечито базди на ракију шљивовицу, пуши по двије пакле цигара дневно, који се не брије по пола године и који пола дана проводи у локалној кафани. За њега географија не постоји. Зна само за своје родно мјесто и ништа више. Углавном су то Крајишници из ниских и брежуљкастих предјела сјеверне Босне и горштаци са планина западно од Дрине. Укратко, Срби из Репулике Српске.

У једну кафану, усред шуме, улази један углађени господин у одијелу. У тој бучној атмосфери, сви пију, једу, картају се или повраћају од тог силног пића. Прелази погледом преко густе масе људи у потрази за слободним мјестом. Угледа једну слободну столицу за једним малим столом у ћошку за којем сједи један сељак који мирно пије своју ракију. Муком се пробија кроз густу масу и коначно долази до стола.

Г: Добар дан.
Д: Помоз Бог јуначе.
Г: Ахх, хмм...Штагод. Да ли је слободна ова столица?
Д: А?
Г: Рекох, да ли је слободна ова столица?
Д: Јест' друже. Гласније причај. Ништ' те не чујем.
Г: Ахаа, у реду. Конобар!
Дебели, бркати конобар прилази столу.
К: Шта ћ'те поп'т'?
Г: Ја ћу један коњак.
Конобар одлази сав зачуђен и убрзо се враћа са пићем и послужује га госту.
Г: Али ово није коњак. Ја сам тражио коњак и ја хоћу...
К: Ало, јуначе. Овдје ништ' друго људи и не пију. Зато, нема се жалит' на наше производе.
Конобар одлази.
Д: Што с' се тол'ко смрк'о? Није смак свијета ако ти је донио нашу домаћу ракију. Пробај, можда ти се свиди.
Г: Ух, у реду.
Нагиње чашицу и сипа себи кап ''ватрене воде'' у грло.
Г: Кхххх, кггххххх, кххггг...во...во..воде..во...воде...кгхххх...кгххх...
Дрвосјеча га лупа по леђима.
Г: Уххх, ова ваша ракија је иста као петролеј.
Д: Ма немој? А откуд знаш?
Г: Па зато што има исти окус као петролеј.
Д: Значи ти си пио петролеј па знаш какав му је окус. Ахахахаха, честитам, ево руке. То се чак ни ја не би усудио дурадим.
Г: Чекајте, нисте ме разумели, ја сам...

Д: Ма у реду човјече, шалим се. Ал' само да знаш, никад од тебе човјек бит' неће.
Г: Па за разлику од вас бар имам завршени школу.
Д: Пих! Јаког ми оправдања. А да ли су вас у тој вашој школи учили како да баратате сикиром, моторком, трактором, калашњикивом...
Г: Па знате, овај...нису.
Д: Е па онда шути. Док си ти просипао своју памет на факултетима, ја сам с калашњиковом просипао туђу.
Г: Ух! Рат је одвратно искуство.
Д: Бар дијелимо исто мишљење. Него, да те питам, ђес' ти рођен?
Г: У Новом Саду. А ви?
Д: Јуначе, ја сам рођен ђе џамије нема.
Г: Ух! У реду. А зашто се ви не обријете?
Д: Цуре воле кад бркови жаре.
Г: Хахаха, јако смијешна фраза.
Д: Ако те још једном чујем да се подсмијеваш на стихове Жарета и Гоција, муда ћу ти ушчупати. Јес' чуо?
Г: Јесам, опростите. Нисам знао да је од Жарета и Гоција.
Д: Па наравно да ниси знао кад си из града.
Г: Па ако ћемо искрено, ви сте сви једне неотесане, неваспитане дрвосече које само лочу петролеј и слушај најпримитивнију музику на свијету.
Послије ове реченице, сви се окрећу према господинчићу. У муклој тишини се чује сијевање ножева и репетирање пушака и пиштоља. Ту гробну тишину прекида глас једног сељака из гомиле:
С: Ја бих да ми то кољемо куме!
И сцена се заврашава.

И десет година послије, остаје неразјашњен случај мистериозне смрти младића који је убијен у једном селу на сјеверу Босне. Према тврдњама свједока, убили су га мјештани јер је рекао да не воли Жарета и Гоција.

+7

Komentari