Fraza koju je prvi put izgovorio domaćin jednog Elvisovog koncerta na kraju istog, pokušavajući da ubedi publiku da se smiri i vrati na svoja mesta jer je Elvis odavno napustio zgradu i otišao kući. Kasnije je izraz dobio namenu u pop kulturi kad god je trebalo istaći erupciju oduševljenja na kraju nastupa ili uspešnan završetak dramatične situacije.